Успех вредан пажње стиже из ОШ „Милија Ракић“ у Церовцу, где је припрема за угледни час наставнице Марије Ристивојевић, под називом „После кише“, похваљена и уврштена у престижни Зборник „Час за углед 11“, у издању издавачке куће „Едука“.
Ова публикација представља једно од најзначајнијих издања у области образовања, а обухвата најуспешније и најиновативније припреме угледних часова реализованих у основним и средњим школама широм Србије. У Зборнику се налазе примери добре праксе који подстичу савремено учење, креативност и примену нових метода у настави.
Промоција Зборника биће одржана на предстојећем Међународном сајму књига у Београду, што додатно потврђује значај и репутацију овог пројекта у наставној заједници.
Наставница Марија Ристивојевић својим ангажовањем, посвећеношћу и креативним приступом настави још једном је показала висок ниво професионалности и љубави према позиву. Њен рад „После кише“ истиче се оригиналношћу и пример је како се савремени педагошки приступ може успешно спојити са инспиративним садржајем.
Колектив школе и ученици с поносом честитају наставници Марији на овом значајном успеху, који представља признање не само за њен рад, већ и за целокупну образовну заједницу ОШ „Милија Ракић“ у Церовцу.
БОНУС ВИДЕО:
ЗНАТЕ ЛИ ЗАШТО КУЦАМО У ДРВО ПРОТИВ УРОКА
Неко то ради лагано, прстима по столу, неко тражи баш комад дрвета, а има и оних који, ако нема дрвета у близини, куцну у сопствену главу уз речи „дрво“.
Овај обичај је толико раширен да га прихватамо здраво за готово, али мало ко заиста зна одакле потиче и зашто баш дрво.
Обичај куцања у дрво води порекло из старих паганских времена. Многи народи, од Келта до Словена, веровали су да у дрвећу обитавају богови, духови или заштитници природе.
Посебно су храст, бреза и липа имали статус светих стабала. Када би човек куцао по дрвету, сматрао је да тиме дозива заштиту тих божанстава или духова, односно тражи да га чувају од несреће.
Дакле, првобитно није било у питању „да се не урекне“, већ да се призове божанска моћ.
Доласком хришћанства, обичај се преобликовао. Веровало се да дрво симболизује Христов крст, па се куцањем у дрво призива његова заштита.
Тако се стари пагански обичај стопио са новом вером и добио другачији смисао – знак ослањања на божанску силу која ће сачувати добро и одбранити од зла.
Данас, већина људи куца у дрво како би избегла урок или лошу срећу.
Када изговоримо нешто позитивно „имам добро здравље“, „посао ми иде одлично“, „деца су здрава“ у нама се јавља страх да бисмо тиме могли да „изазовемо“ несрећу, односно да „срећа не чује и не побегне“.
Куцањем у дрво ми заправо ритуално „прекидамо“ злу моћ изговорене речи.
То је класичан пример магијског мишљења: боље је урадити мали гест него ризиковати да се догоди нешто лоше.
Дрво је у свим културама имало посебан значај.
Разлози су једноставни:
Симбол живота – из дрвета расте лишће, плодови и нова стабла.
Веза између светова – корење иде дубоко у земљу, а крошња ка небу.
Издржљивост и трајност – дрво дуго живи и даје осећај сигурности.Управо због тога, дрво је постало универзални „амулет“ против зла.
Обичаји у другим културама
Оно што ми зовемо „куцање у дрво“ постоји готово свуда у свету:Тако на пример Еенглези кажу “кноцк он wоод“, док немци користе израз “ауф Холз клопфен“.
Опет Турци имају обичај да, кад кажу нешто добро, три пута куцну у дрво и затим се додирну за уво. А У Латинској Америци такође куцају у дрво да „не изазову зло“.
Разлике постоје у детаљима, али суштина је свуда иста – призивање среће и заштите.
Са психолошке стране, куцање у дрво је заправо ритуал који смирује. Када изговоримо нешто лепо, јавља се унутрашња нелагода да би „судбина могла да се наљути“.
Једноставан гест – куцање – даје осећај контроле. Ми тада верујемо да смо „урадили све што треба“ да спречимо несрећу, па се осећамо мирније.
Другим речима, то је мала доза аутосугестије и начина да преваримо сопствени страх.
Куцање у дрво је спој старих паганских веровања, хришћанске симболике и савремене психологије. Људи то раде из навике, из страха да не урекне, или једноставно зато што „тако раде сви“.
Иако знамо да нема реалне моћи у том гесту, чињеница је да нам доноси осећај сигурности и мира. А понекад је управо тај осећај оно што нам највише треба.
Дакле, следећи пут када куцнеш у дрво сетите се да понављавлајте ритуал стар хиљадама година, којим су се људи одувек борили против неизвесности живота.
извор: Занимљивостидана.цом
