У суботу, 4. октобра 2025. године, у храму Свете преподобне Петке у Смедеревској Паланци служена је света Тајна јелеосвећења.
Чином свете Тајне јелеосвећења началствовао је протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архијерејски намесник јасенички, уз саслужење јасеничког свештенства.
У светој Тајни јелеосвећења је учествовало мноштво верног народа из Смедеревске Паланке и околних места.
ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ – Света Тајна Јелеосвећења – Тајна Цркве која се врши над болним Православним Хришћанином, у цркви или дому, у којој се од стране седам свештених лица (презвитера или Епископа), помазивањем освећеним уљем болесник ослобађа душевних и телесних патњи и болова. Основ ове Свете Тајне налази се у Посланици Св. Јакова који каже: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ћe спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се.“ (Јак 5,14-15)
Начин савршавања
У току овог чина чита се седам одељака из Апостола, Јеванђеља и молитава, којим се призива Божија благодат на болесника, јер је Исус Христос дошао у свет да узме немоћи људске, а Свети Дух послао у свет да чланове живе Цркве исцељује својом благодаћу од њихове болести.
Свету Тајну Јелеосвећења врши сабор седморице свештеника (зато се код Руса ова Света Тајна и назива соборованије), иако може да је изврши мањи број. У вези с тим Симеон Солунски каже: „Не треба се много бринути за број, јер број није прописан од Апостола. Но, иако број није прописан, ипак се треба држати старог Предања и треба да су седам (презвитера), како је стари обичај, а у невољи и мање, најмање три… Α само један свештеник нека не врши Јелеосвећења. Јер као што је за архијереја прописано да не прима Хиротонију од једнога, тако ни Јелеосвећење нека не врши један свештеник. Јер каже (Апостол): нека призове Црквене презвитере, а не једног презвитера…“
Тајна јелеосвећења може се понављати, јер она није „последња помаст“. У појединим помесним црквама, па и у нашој, ова Света Тајна врши се у току Страсне седмице (у среду, четвртак или суботу) и над здравим особама. Пре учествовања у овој Светој Тајни, верници приступају Светој Тајни Исповести, а после ње Светој Тајни Причешћа. Ако се ради ο болеснику који је у смртној опасности, Свете Тајне врше се овим редом: Исповест, Причешће па Јелеосвећење.
Однос према овој Светој Тајни
Боравећи телом међу нама, Исус Христос је непрекидно исцељивао сваку болест и немоћ над људима, и тако такође проповедао спасење и долазак Царства Небеског. Његово разумевање и опхођење према греху и болести најбољи су пут за разумевање Свете Тајне Jелеосвећења, онакве каквом је сагледава Црква Божија. Дакле, као што ни Господ никада није приступао болести као чисто физичком феномену, нити исцељењу као медицинском захвату, тако ни Црква Јелеосвећење не схвата као какву замену за лекарско умеће.
Циљ ове Свете Тајне, као уосталом и свих Тајни Цркве, је да врати човека у његово право здравље, а то је непомућени однос са Богом, односно са Телом Његовим, које је Црква. Наравно да се Црква моли и за потпуно исцељење телесне болести, али она то препушта једином Чудотворцу, Господу, Који зна дубине срца човековог и шта је најкорисније за његово спасење.
БОНУС ВИДЕО:
ЗНАТЕ ЛИ ЗАШТО КУЦАМО У ДРВО ПРОТИВ УРОКА
Неко то ради лагано, прстима по столу, неко тражи баш комад дрвета, а има и оних који, ако нема дрвета у близини, куцну у сопствену главу уз речи „дрво“.
Овај обичај је толико раширен да га прихватамо здраво за готово, али мало ко заиста зна одакле потиче и зашто баш дрво.
Обичај куцања у дрво води порекло из старих паганских времена. Многи народи, од Келта до Словена, веровали су да у дрвећу обитавају богови, духови или заштитници природе.
Посебно су храст, бреза и липа имали статус светих стабала. Када би човек куцао по дрвету, сматрао је да тиме дозива заштиту тих божанстава или духова, односно тражи да га чувају од несреће.
Дакле, првобитно није било у питању „да се не урекне“, већ да се призове божанска моћ.
Доласком хришћанства, обичај се преобликовао. Веровало се да дрво симболизује Христов крст, па се куцањем у дрво призива његова заштита.
Тако се стари пагански обичај стопио са новом вером и добио другачији смисао – знак ослањања на божанску силу која ће сачувати добро и одбранити од зла.
Данас, већина људи куца у дрво како би избегла урок или лошу срећу.
Када изговоримо нешто позитивно „имам добро здравље“, „посао ми иде одлично“, „деца су здрава“ у нама се јавља страх да бисмо тиме могли да „изазовемо“ несрећу, односно да „срећа не чује и не побегне“.
Куцањем у дрво ми заправо ритуално „прекидамо“ злу моћ изговорене речи.
То је класичан пример магијског мишљења: боље је урадити мали гест него ризиковати да се догоди нешто лоше.
Дрво је у свим културама имало посебан значај.
Разлози су једноставни:
Симбол живота – из дрвета расте лишће, плодови и нова стабла.
Веза између светова – корење иде дубоко у земљу, а крошња ка небу.
Издржљивост и трајност – дрво дуго живи и даје осећај сигурности.Управо због тога, дрво је постало универзални „амулет“ против зла.
Обичаји у другим културама
Оно што ми зовемо „куцање у дрво“ постоји готово свуда у свету:Тако на пример Еенглези кажу “кноцк он wоод“, док немци користе израз “ауф Холз клопфен“.
Опет Турци имају обичај да, кад кажу нешто добро, три пута куцну у дрво и затим се додирну за уво. А У Латинској Америци такође куцају у дрво да „не изазову зло“.
Разлике постоје у детаљима, али суштина је свуда иста – призивање среће и заштите.
Са психолошке стране, куцање у дрво је заправо ритуал који смирује. Када изговоримо нешто лепо, јавља се унутрашња нелагода да би „судбина могла да се наљути“.
Једноставан гест – куцање – даје осећај контроле. Ми тада верујемо да смо „урадили све што треба“ да спречимо несрећу, па се осећамо мирније.
Другим речима, то је мала доза аутосугестије и начина да преваримо сопствени страх.
Куцање у дрво је спој старих паганских веровања, хришћанске симболике и савремене психологије. Људи то раде из навике, из страха да не урекне, или једноставно зато што „тако раде сви“.
Иако знамо да нема реалне моћи у том гесту, чињеница је да нам доноси осећај сигурности и мира. А понекад је управо тај осећај оно што нам највише треба.
Дакле, следећи пут када куцнеш у дрво сетите се да понављавлајте ритуал стар хиљадама година, којим су се људи одувек борили против неизвесности живота.
извор: Занимљивостидана.цом
