Ратари који планирају да сеју пшеницу не би више требали да сетву одлажу. Сетва није кренула, а требала је да је пред нама јесен какву знамо из ранијих, нормалнијих година.
Стручњак за пшеницу проф. др Мирослав Малешевић изјавио је за Дневник да после прве декаде октобра не треба да се чека ни дан, јер не знамо каква ће клима бити у наредном периоду.
– Боље да семе буде у земљи него у џаку. Земља јесте сува, али боље полагати семе у суве оранице него га држати у џаку и чекати да падне киша – каже наш саговорник.
Са повећавањем температура биљке брже пролазе поједине фазе раста и развића. Тако се често скраћују критичне фазе у току вегетације, од којих зависе принос и квалитет зрна или другог финалног производа. Када се то деси сужавају се могућности произвођача да примене неку меру неге.
Оно што ће и ову као и раније сетве обележити јесте недостатак декларисаног семена .
– По подацима ПСС Сомбор, једине овлашћене стручне службе од стране Министарства пољопривреде за надзор сертификације семена, за ову сетвену сезону биће семена за свега 350.000 хектара пшенице, па ће пољопривредници користи и такозвано семе са тавана настало у њиховој производњи, које даје ниже приносе и лошији квалитет пшеничног зрна – истакао је проф. др Малешевић.
Сетва ће ове године коштати по јутру око 91.000 динара односно око 160.000 динара по хектару, по рачуну пољопривредника Радослава Адамовића из инђије У те трошкове урачунат је и издатак за аренду од 30.000 динара.
– Сетва може да буде јефтинија за 12.000 до 13.000 динара по хектару уколико ратари буду добили подстицај од државе за декларисано семе. Највише пара земљорадницима ће требати за вештачко ђубриво, чија је цена тренутно отишла нагоре за око15 одсто – казао је Адамовић.
БОНУС ВИДЕО:
КАКО је настао АЈВАР?
Историја ајвара почиње са паприком, која је стигла у Европу из Америке у 16. веку, заједно са парадајзом, кукурузом и другим повртницама које су обликовале европску кухињу.
На Балкану, паприке су се врло брзо прилагодиле локалној клими и постале омиљено поврће.
Људи су убрзо открили да печене паприке, млевене и помешане са уљем, соли и белим луком, могу да постану укусна зимница која дуго траје.
Реч „ајвар“ потиче од турске речи хавyар, што значи „кавијар“ или „слани икра“
Током Османског периода, рецепти за различите врсте намаза ширили су се кроз градове и села Балкана, прилагођавајући се локалним укусима и доступним састојцима.
По изворима из wикипедије први познати писани рецепт за ајвар појављује се у 1877. години у књизи „Српска куварица“ ауторке Катарине Поповић Миџине, која је објављена у Новом Саду. Овај рецепт описује припрему ајвара са паприкама и патлиџаном, што указује на то да је ајвар био познат и коришћен у домаћинствима Србије у 19. веку
Првобитни ајвар био је рустичан и једноставан: паприка се пекла над отвореном ватром, млела се ручно и мешала са мало уља и соли.
Касније су додавани патлиџан, бели лук, и повремено љута паприка, чиме је настајао богат, ароматичан намаз.
Традиционална припрема ајвара у домаћинствима била је права породична ритуална активност.
Сезона паприка означавала је почетак припреме зимнице – породице би се окупљале, пекле паприке на дрвеној ватри или у пећима, гулиле их, млеле и додавале зачине.
Све то није било само због укуса – ајвар је служио као начин да се летња берба сачува за дуге зимске месеце, када свежег поврћа није било довољно.
Индустријска производња ајвара развила се тек у 20. веку, али домаћи ајвар и даље држи примат када је у питању аутентичан укус.
Ручно печене паприке, пажљиво очишћене од семенки и меке коре, дају ајвару специфичну димљену ноту коју тешко може да се постигне машински.
Свака породична верзија има свој „тајни састојак“ или омиљени однос зачина, што чини да ајвар буде више од хране – он је део идентитета и сећања.
Ајвар је кроз векове постао универзални симбол балканске кухиње: може да стоји уз хлеб, месо, сир, али и да се користи као састојак у модерним јелима.
Његово порекло показује како једноставна идеја – сачувати летње поврће за зиму – може да прерасте у кулинарску традицију која се преноси генерацијама.
У суштини, ајвар је савршен спој историје, географије и кулинарске креативности. Његово настајање је доказ да најбоља јела често имају најједноставније почетке, али дуготрајан ефекат: спој укуса, традиције и породичне топлине, све у једној црвеној теглици.
извор:Занимљивостидана.цом
