„Немамо свест о томе да је возачка дозвола само улазница у свет вожње. Често се погрешно доживљава као потврда да смо постали добри возачи. Иако просечно чине мање од 10 одсто возачке популације, млади возачи одговорни су за око 27 одсто саобраћајних незгода са смртним исходом, што значи да су око три пута ризичнији у односу на искусније возаче. Системско решење је увођење обавезног саобраћајног образовања у школе. Будемо ли се опет кладили на то да је формула за победу само пооштравање казни, брзо ћемо се разочарати”, каже за “Блиц” Владимир Миљевић, адвокат за саобраћај.
Кад је реч о томе шта се подразумева под изразом “млади возач”, наш саговорник објашњава да дефиниција тог појма у литератури није јединствена.
„Уједињене нације, рецимо, за појам младог возача користе два критеријума: календарски критеријум до 25 година старости уз допунски функционални критеријум дужине возачког стажа, када је он мањи од три године возачког искуства, без обзира на узраст. У том смислу, може се рећи да је млади возач релативна категорија, па то може бити возач у касној адолесценцији, али и возач старије доби који се сматра младим возачем због скромног возачког стажа. Заједнички им је нижи степен возачког искуства, а разликују се по вишем степену емоционалне свести код старијих возача и већем животном искуству.“
„Кандидати на обуци напамет уче руту“
На питање колико су оспособљени возачи почетници кад добију возачку дозволу, Миљевић сматра да су они обучени у довољној мери да код њих постоји капацитет и потенцијал за безбедно учешће у саобраћају.
„Оно што сматрам спорним недостатком у обуци возача јесте општи утисак да се кандидати за возаче током обуке више припремају на то да успешно положе возачки испит, него да стекну трајне вештине које ће им омогућити да буду добри и безбедни возачи. Имамо кандидате на испитима који напамет уче руту којом ће се ићи током практичног дела испита. Шта ћемо са тим возачима када први пут крену на дужи пут рутом коју не познају, а претходно су прве кораке стекли на бази памћења, уз навику да знају шта их чека иза кривине“, пита се адвокат.
„Нема толеранције међу возачима“
Иако су возачи почетници процентуално мала група учесника у саобраћају, постоји једна врста нетолеранције од других возача.
Мислим да млади возачи деле општу судбину изражене нетолеранције којој су сви возачи изложени. Јутрос сам присуствовао ситуацији да возач свира возилу ауто-школе које се угасило на узбрдици. Ако немамо разумевања према кандидату који још није постао возач, шта очекивати у односима међу општом возачком популацијом”, пита се наш саговорник.
Према једном статистичком податку, највише младих погине у осмој години возачког стажа, Миљевић каже да је то из разлога што „долази до опуштања“.
„У питању је крајње специфичан феномен, јер у тим годинама возачи су искуствено превазишли ниво почетника, а нису још формирани као искусни возачи. То су неке године када је возач, ако бисмо оцењивали његов квалитет са аспекта безбедног учешћа у саобраћају – између почетника и потпуно формираног возача и зато су те године најосетљивије.“
„Возачка дозвола само улазница у свет вожње“
Чињеница је да стицањем возачке дозволе постајемо само возачи, а добри возачи тек с временом.
„Немамо свест о томе да је возачка дозвола само улазница у свет вожње. Често је погрешно доживљавамо као потврду да смо постали добри и безбедни возачи. Нисмо, добри и безбедни возачи постајемо с постепеним стицањем искуства.
Дубоко у сржи сваке саобраћајне незгоде стоји фактор погрешне процене. Свако од возача се нађе у ситуацији да није увек потпуно сигуран да ли одређену радњу у саобраћају може да изврши на безбедан начин. На пример, ако нисмо сигурни имамо ли услова за безбедно претицање, једини исправан поступак је да претицање не започињемо“.
„Одговорни за 27 одсто несрећа“
Кад је реч о томе да ли млади возачи више изазивају несреће или страдају у њима, Миљевић каже да, према подацима Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), млади возачи, иако просечно чине мање од 10 одсто возачке популације, одговорни су за око 27 одсто саобраћајних незгода са смртним исходом, што значи да су око три пута ризичнији у односу на искуснију возачку популацију.
„Најчешћи узроци су неприлагођена и недозвољена брзина, вршење претицања где је то забрањено, некоришћење појасева, присуство алкохола или психоактивних супстанци. Сваки млади возач имао је прилике да у ауто-школи чује како алкохол даје осећај лажне сигурности, али после опет седне за волан у стањима алкохолисаности. Не бих се сложио да је то проблем недовољне обуке, то је шири друштвени проблем који се може решити само системским и квалитетним решењима“, мишљења је Миљевић.
При помињању пооштравања казнене политике, истиче да је “увек бољи возач који прописе поштује због уверења да тако треба, него возач који прописе поштује због страха од санкције“.
„Казнена политика није магични штапић, јер се ништа не дешава преко ноћи. Најављује се нулта толеранција на алкохол, од тога очекујемо доста, а као да нисмо свесни да земље са најбољим резултатима у безбедности саобраћаја немају нулту толеранцију на алкохол, док имају нешто друго – системска решења. Плашим се да маскирамо проблеме изменама прописа, а не видимо да је решење на сасвим другом месту.”
„Ма то мени не може да се деси“
Миљевић истиче да, наравно, поводом сваке тешке незгоде мора да следи и оштра казна, али је она у саобраћају специфична јер се јавља феномен у којем популација нечију казну затвора због изазивања саобраћајне несреће са смртним исходом не доживљава као опомену, већ се руководи тиме „ма то мени не може да се деси”.
“И такво уверење опстаје баш до тренутка када нам се деси. Системско решење јесте увођење обавезног саобраћајног васпитања и образовања у школе. Будемо ли се опет кладили на то да је формула за победу само пооштравање казнене политике, брзо ћемо се разочарати. Повући ћу једну паралелу: Не постаје дете добар човек зато што родитељи у њега уложе много пара, већ постаје добар човек због уложене љубави. Тако је и са безбедношћу јавног саобраћаја и потреби да се улаже у рану превенцију. Јер када се трагедија деси, они који за погинулима остану немају ништа од тога какву ће казну кривац добити, а имали би и даље све само да је превенција одрадила оно што се од ње оправдано очекује”, каже Миљевић.
