Данас је у Радовишу, живописном граду на истоку Северне Македоније, познатом по богатој културној традицији, потписан Меморандум о сарадњи између Центра за културу „Ацо Караманов“ и Центра за културу „Масука“ из Велике Плане.
Овим документом поново је потврђено вишедеценијско побратимство два града, успостављено још давне 1956. године. Протоколарни споразум, који су потписали директори установа Никола Миовски и Бојан Маринковић, дефинише будуће правце културне размене и заједничког уметничког стваралаштва.
Према плану за 2026. годину, посебан акценат биће стављен на размену програма из области сценских и музичких уметности: позоришних представа, фолклорних и других концерата, филмских пројекција и едукативних садржаја. У припреми је и заједнички мултимедијални програм који ће објединити позоришне сегменте и музичко-сценски перформанс, а који ће бити изведен и у Радовишу и у Великој Плани.
Две установе посебну пажњу усмериће и на развој сарадње омладинских селекција — кроз радионице, обуке и заједничке сценске, играчке, музичке и ликовне пројекте. Потписивању Меморандума присуствовали су и Крсте Тарабунов, председник Управног одбора Центра за културу „Ацо Караманов“, као и директор Туристичке организације Велика Плана, Горан Марјановић.
Фото ЦЗК Масука
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: МНОГЕ РАСЕ ПАСА СТАРИЈЕ НЕГО ШТО СЕ МИСЛИЛО
Анализе фосила и древне геномике откривају како су ране људске популације узгајале сапутнике мање сличне вуковима и можда трговале њима широм света.
Од померанаца до пудлица, бернардинаца и шпанијела, пси имају све облике и величине, што се обично приписује викторијанским узгајивачима.
Међутим, анализа лобања више од 600 древних и модерних паса и вукова сугерише да је велики део разноликости коју видимо код данашњих паса настао пре више хиљада година.
Ова анализа, заједно са студијом генома древних паса из централне и источне Евроазије, даје информације о пореклу паса, али без поузданих одговора на питања кад, где или зашто су први пут доместиковани.
„Пси су, од самог почетка свог односа са људима, веома важан део људских култура и друштава“, каже Карли Ејмин, биоархеолог са Екситерског универзитета у Уједињеном Краљевству.
Изразит облик лобање
Један од изазова за научнике који проучавају порекло домаћих паса јесте да може бити тешко утврдити да ли фосили, нарочито веома стари из последњег леденог доба, припадају псима или вуковима.Како би решили овај проблем, биоархеолози са француског Универзитета ЦНРС у Монпељеу и Екситерског универзитета упоредили су тродимензионалне снимке лобања 643 пса и вука из последњих 50.000 година.
Анализа је идентификовала посебан облик псеће лобање — скраћену њушку и проширено лице, у поређењу са вуковима — што је први пут виђено код фосила старих скоро 11.000 година из северозападне Русије.
Ранији рад је показао да геноми ових примерака такође личе на геноме домаћих паса. Недуго затим, код паса повезаних са касним ловцима-сакупљачима и раним пољопривредним популацијама, дошло је до „експлозије“ у разноврсности облика и величина лобања, што обухвата више од половине диверзитета данашњих раса.
„Често претпостављамо да је разноликост паса настала од викторијанског периода у последња два века. Међутим, открили смо да је од почетка постојала огромна разноликост, много већа него што смо очекивали“, кажу истраживачи. Екстремни облици лобања, као што су равна лица која се виде код мопса и булдога, нису пронађени у археолошким подацима и морали су настати касније.
Разлог за овај рани диверзитет паса није јасан. Може бити реч о раним напорима у узгоју, пошто су људи покушавали да прилагоде псе потребама различитих популација, као што су лов, безбедност или чак дружење.
Повезана порекла
Друга студија сугерише да су древне људске групе цениле карактеристичне особине својих паса. Истраживачи су секвенцирали геноме 17 паса, пронађене у Источној Азији и Централној Евроазији, из последњих 10.000 година, и упоредили их са раније објављеним геномима из овог периода.Појавио се образац кад су истраживачи анализирали геноме паса поред података о древним људима: различита људска порекла су често била повезана са регионално посебним популацијама паса.
У многим случајевима постоје знаци да су људске популације приликом кретања водиле своје псе са собом. На пример, лоза од древних људи који су живели на североистоку Сибира често је повезана са арктичким псима — чије порекло наставља да живи у хаскијима и псима за вучу санки.
За друге групе, чини се да постоји разилажење између порекла паса и људи, што је могући знак ране трговине псима са корисним особинама. Пси са арктичким пореклом су били нарочито распрострањени, повезани са ловцима-сакупљачима у евроазијској степи, а касније са људима на југу Кине који су радили са бронзом.
Истраживачи се питају да ли ова рана трговина псима сеже још даље у прошлост до периода пре краја последњег леденог доба, пре 11.700 година. Геномске студије сугеришу да су главне лозе паса почеле да се разилазе пре око 20.000 година.
Међутим, проналажење аутентичних фосила паса из овог периода показало се као тешко: такви остаци су ретки и обично непотпуни. Ниједна од 17 анализираних плеистоценских лобања није показивала знаке доместикације.
Вероватно су те ране псеће лобање биле врло сличне лобањама вукова, па би истраживачи који трагају за остацима првих домаћих паса требало да обрате пажњу на друге карактеристике, као што су доње вилице или на ДНК из фрагментарних остатака, кажу истраживачи. Веома рани пас мора изгледати веома слично вуку.
(Telegraf.rs)
