Висок ниво такозваних „вечних хемикалија“ које не могу да се разграде у природи откривен је у производима од житарица у многим европским земљама, показала је најновија студија.
Како је наведено у истраживању организације Европска мрежа за акцију против пестицида (ПАН), у овим производима пронађене су 100 пута веће концентрације вечних хемикалија (Пфас) него у пијаћој води из водовода, пренео је Гардијан.
Највећи ниво је забележен у житарицама које се једу за доручак, а студијом је утврђено да трифлуороацетична киселина (ТФА) настаје када пестициди који садрже Пфас преко земљишта продру у житарице од којих се производе тестенине, хлеб, слаткиши и други производи од брашна.
„Вечним хемикалијама“ потребне су стотине, или чак хиљаде година, да би се разградиле, што значи да, ако доспеју у воду или земљиште, могу ту да остану вековима.
Ове супстанце штетно утичу на здравље људи, а нове студије указују да те хемикалије могу да буду повезане са канцером, као и да потенцијално могу да оштете репродуктивне функције, развој фетуса, а и да имају неповољне ефекте по тироидну жлезду, јетру и имунитет.
Активисти су позвали владе да одреде много рестриктивнији ниво ових супстанци, као и да забране пестициде Пфас.
Студијом је анализирано 65 производа од житарица у 16 европских земаља, а присуство киселина ТФА детектовано је у 81,5 одсто тестираних узорака.
Највиши ниво је пронађен у ирским житарицама за доручак, затим белгијском и немачком хлебу од целог зрна житарица, као и у француском багету, али и у производима попут шпагета и колача са сиром.
„Сви људи су изложени супстанцама ТФА путем хране и пијаће воде, а наши налази указују на хитну потребу тренутне забране Пфас пестидица како би се зауставила даља контаминација ланца исхране“, казала је званичница ПАН, Саломе Роанел.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: Да ли знате зашто се ПРЕВАРЕНИ МУЖ У НАРОДУ ЗОВЕ „РОГОЊА“?
Рогоња – израз је свима познат. Шапуће се иза леђа колега, користи се у драматичним филмским сценама и изговара се са горком иронијом међу пријатељима. „Набила му је рогове“ фраза је која вређа и понижава онога ко је издан.
Али да ли сте икада размишљали о чудној, чак апсурдној, вези између патње изданог супружника и рогова јелена или бика? Овај идиом има изузетно занимљиву и вишеструку историју, која датира вековима уназад. Једна од најпопуларнијих и најживописнијих верзија враћа нас у Византијско царство, где је цар Андроник Комнин живео у 12. веку. Преузео је власт убивши удовицу претходног цара и њеног сина, почео да спроводи реформе, али је потом земљу претворио у владавину терора. Због тога је свргнут и умро у агонији. Верује се да је Андроник током свог живота уживао у завођењу туђих жена. Такође је поклањао ловишта својим превареним мужевима. Ово ексклузивно право на лов потврђивано јеленским роговима закуцаним изнад капија њихових домова. Због тога су такви мужеви називани „рогоње“.
Филолог и фолклориста А. Н. Афанасјев је у својим делима указивао на древна веровања где рогови нису симболизовали мушку снагу, већ, напротив, мушку немоћ и подсмех. Веровало се да ако је мушкарчева жена била неверна, рогови ће се појавити на његовом челу, невидљиви за њега, али видљиви другима. Они су били метафора за његову ослабљену, „припитомљену“ и преварену мушкост. Постајао је попут кастрираног бика, лишеног свог главног атрибута – снаге и ауторитета унутар свог „стада“.
Следећа верзија је приземнија и логичнија. Током лова, мужјак јелена или лоса жестоко брани своје женке од других удварача. Али ако се појави јачи, млађи ривал, он побеђује старог вођу и узима његов харем. Поражени мужјак остаје сам — са великим роговима који су били симбол његове некадашње моћи, а сада постају само подсетник на пораз и пропуштену прилику. Преварени муж се, дакле, упоређује са таквим пораженим мужјаком: он формално задржава свој „статус“, али у ствари више није господар ситуације.
У немачком постоји израз „јемандем Хöрнер ауфсетзен“ (надувати некоме рогове), у француском „портер дес цорнес“ (носити рогове), а у италијанском „фаре ле цорна“ (правити рогове). Израз „носити рогове“ није случајна лингвистичка особеност, већ вишеслојни историјски и културни конструкт. Он спаја древне митове о мушкој снази и немоћи, средњовековне легенде о јавној срамоти и зоолошке метафоре. Прешао је дуг пут од могућег византијског декрета преко европских језика до нашег, да би постао једна од најопширнијих и најдирљивијих дефиниција за једну од најстаријих људских драма.
