КО У СРБИЈИ ПРИМА 13 ПЛАТУ-СВЕ ЗАВИСИ ОД ПОСЛОВАЊА ФИРМЕ

Link kopiran u privremenu memoriju!

Крај је године и многи рачунају како да покрију све трошкове током празника, укључујући и путовања. Рачуницу компликује то што долази јануар, по многима најдужи месец у години у финансијом смислу, у који многи улазе са стањеним новчаницима.

Онима који рачунају на бонусе од послодавца биће лакше да “изађу из минуса”. Има и оних који ће добити 13. плату. Поставља се питање ко у Србији може да је очекује и колико су послодавци дарежљиви по том питању.

Према подацима Републичког завода за статистику, просечна нето зарада у периоду јануар‒септембар 2025. године, у односу на исти период прошле године, номинално је већа за 11,1 одсто, а реално је већа за 6,5 одсто.

Просечна зарада (бруто) обрачуната за септембар 2025. године износила је 150.947 динара, док је просечна зарада без пореза и доприноса (нето) износила 109.147 динара. Медијална нето зарада за септембар 2025. године износила је 85.267 динара, што значи да је 50 одсто запослених остварило зараду до наведеног износа.

Свима би добродошла додатна средства како би закрпили кућни буџет, али само неки могу да рачунају на 13. плату. Милош Турински из Инфостуда каже да исплата 13. плате није обавезна по закону, а да такав потез највише зависи од одлуке саме фирме, њених интерних правила, колективног или индивидуалног уговора и онога што је у то смислу најбитније, а то је од профита саме компаније.

Он каже да проценат фирми које у Србији исплаћују 13. плату није велики.”То је свега можда домаксимално 20 одсто компанија укупно у Србији то су претежно веће компаније које послују углавном у Београду, јер је Београд и сам центар тих великих мултинационалних компанија”, рекао је он.

Турински каже да 13. плата углавном зависи од профита саме компаније, дакле зараде коју је компанија остварала у тој години.

Ако је компанија спремна да тај профит подели са запосленима, на тај начин се заправо исплаћује та 13. плата. То може да буде бенефит, а може да буде, и неки колективни или појединачни уговор, а 13. плата јесте нешто што је у домену добре воље саме компаније. Ми чак знамо и за примере неких компанија, и то је јако мали број компанија, које исплаћују и ону 14. плату. Једна иде на крају текућег године, а друга негде у јуну, јулу, пред годишње одморе да би људи имали једноставно за те одморе – рекао је он.

Износи 13. и 14. плате су различити, а то све опет зависи од послодавца.

Зависи од профита, колико је послодавац у могућности и колико је спреман да подели са запосленима. То може да буде дефинисано на разне начине, негде је то дефинисано као на пример новогодишњи бенефит у смислу нека допуна на плату, односно неки одређени бонус. Може да буде и 20 и 30 одсто, и половина зараде, а може да буде и 100 одсто, односно пун износ саме зараде. Међутим, дешава се да ми не морамо само да станемо и код тих 100 одсто, да се каже да је само 13. плата, дакле да није само износ у висини зараде. Неке ИТ компаније су својевремено исплаћивале 13. плату која је чак и већа и може да буде и плата и по – рекао је Турински.

Такав бонус или 13. плату исплаћују, каже он, претежно стране компаније, али не мора нужно да значи и није правило.

Битно је да фирма послује добро и да послује са успехом у претходној години. То може да буде и домаћа фирма, само што су нама генерално у јавности познатије интернационалне компаније – додаје он.

Он каже да све зависи од добре воље сваког послодавца, од тога како посматра своје запослене, свој колектив и колико је заправо спреман да им покаже ту захвалност за све оно што су допринели током године.

Мотив послодаваца да запосленима дају бенефиције и 13. плату, каже Турински, јесте да раднике задрже у самој компанији и да им пруже добре услове.

Та 13. плата је само једна од ставки које ти услови подразумевају. То је цео сет бенефиција и могућности које може запослени да оствари, па то чини компанију пожељном и правим послодавцем у ком запослени жели да остане и да гради своју каријеру – навео је он.

Управо тим бенефитима послодавци настоје да привуку радну снагу с обзиром на то да је, додаје он, Србија постала већ високо дефицитно тржиште рада. Према његовим речима, томе у прилог говори увоз страних радника са истока, који је сваке године све већи.

То се претежно односи на ниже квалификована занимања и занате. Ту нам недостаје заиста јако велики број радника. Кад причамо о занатима не можемо да заобиђемо и квалификована занимања попут возача, на пример. Ако причамо у контексту занимања за која није потребна висока или виша стручна спрема, онда смо у јако великом дефициту. С друге стране, уколико причамо о високим профилима и ту имамо дефиците и ту је постала борба послодаваца за квалификован и квалитетан кадар, али куд и камо је лакше него што се тиче неквалификованог сектора – рекао је Турински.

Он каже да међу висококвалификованим занимањима недостају електротехнички и машински инжењери, па чак и кадрови у ИТ-ију где је мањак програмера који имају искуство и знање. Када је реч о платама, Турински наводи да се поједине занатлије приближавају по примањима неким високо квалификованим профилима.

У одређеним делатностима и одређеним сегментима већ лагано могу да стану раме уз раме са програмерским платама, али то се наравно не односи се на целу Србију. Ми обично када говоримо о свим тим занимањима и платама мислимо само на велике центре попут Београда, Новог Сада и Ниша, међутим није свуда ситуација идентична. Дефицит јесте чињеница, али могућност да зараде и сама примања наравно да се разликују и варирају од града до града и обима посла колико заправо сваки центар изискује. Сигурно да у Београду поготово ако су самостални, ако су предузетници, могу да зараде пар хиљада евра на месечном нивоу ако се баве пословима који нам недостају – водоинсталатери, електричари, грађевинци генерално, молери, зидари, армирачи. То су већ професије које заиста недостају и које видимо по нашим огласима да већ неки послодавци нуде заиста лепе зараде – рекао је он.

Он је навео да је било огласа за посао електричара где се нудила почетна зарада 150.000, а за бурегџију 180.000 динара.

За водоинсталатера је био оглас пре две године са понудом плате од 2.000 евра, а за позицију шефа кухиње у једном ресторану, на пример, била је понуђена плата од 3.100 евра. То је опет сениорска позиција и захтева вишегодишње знање и искуство, али је била понуђена толика плата – рекао је Турински.