Госпођо Станисављевић, колико дуго сте везани за Основну школу „Вук Караџић“ и са каквим плановима сте у њу дошли?
– Ово је моја школа. У њој сам почела да радим још 1990. године, као наставник на замени. То је био почетак мог професионалног пута у просвети. Кроз године сам стицала искуство и у другим школама – радила сам у Средњој техничкој школи „Гоша“, а затим сам се, на позив тадашњег директора, вратила у ОШ „Вук Караџић“, где сам провела дужи период. Имала сам и мандат директора у Основној школи „Станоје Главаш“ у Глибовцу, након чега сам се поново вратила у Паланкy. Све те године обликовале су мој однос према школи и образовању.
Да ли су се планови и циљеви које сте имали остварили?
– У великој мери јесу. Наша деца су квалитетна и добијају добро знање од свих наставника, пре свега учитеља. Школа је била солидно опремљена и трудили смо се да подмиримо све потребе ученика. Најважније је било да постоји добра сарадња – без страха, у позитивном смеру. Проблеми су неизбежни, али сам увек веровала да се решавају разговором, а не сукобом.
Како сте доживљавали функцију директорке школе?
– Често се мисли да је директорска позиција функција моћи. Ја то никада нисам тако доживљавала. За мене је то пре свега велика одговорност. Директор мора да балансира између очекивања ученика, родитеља, наставника и система. Моја природа је таква да увек полазим од разговора и договора. Некада је то спорији пут, али верујем да је дугорочно исправан.
По струци сте наставник математике. Како сте се определили за тај позив?
– Имала сам дивне наставнице математике у основној школи и управо су оне утицале на моје опредељење ка природним наукама. Размишљала сам и о архитектури, али је математика на крају превагнула. Пресудан тренутак био је када сам ушла у учионицу и почела да радим са децом – тада сам знала да сам направила прави избор.
Колико је данас изазовно задржати пажњу ученика?
– Веома. Данас није лако задржати пажњу ученика 45 минута. Зато је неопходна креативна настава, употреба паметних табли и савремених наставних средстава. Важно је да деца схвате да је знање применљиво у животу. Без основних знања, попут математике, не можете бити ни добар мајстор, ни предузетник, ни лидер.
Шта Вас је највише мотивисало у раду?
– Деца. Њихов напредак, радозналост и моменат када видите да су нешто разумела. Као што постоје људи који су бољи тренери него играчи, тако и у просвети – највећи успех је када кроз рад са ученицима остварите пуни смисао свог позива.
Која је Ваша порука ученицима и родитељима?
– Да су рад, знање и стрпљење увек прави пут. Програми се мењају, времена су изазовна, али без учења и труда нема напретка. Уз подршку породице и школе, резултати увек дођу.
