Резултати последњег националног истраживања показују да је две трећине ученика доживело је неки вид вршњачког насиља. video icon
Стручњаци упозоравају на то, да оно није приватни проблем већ заједничка одговорност, зато су последњих година усавршени програми који повезују школе, родитеље и институције, у покушају да насиље међу вршњацима, буде спречено или раније уочено и заустављено.
У школи, на улици, у дигиталном простору – вршњачко насиље често остаје скривено иза тишине деца која га трпе. Они који одлуче да га пријаве, то могу учинити преко националне платформе “Чувам те” која осим могућности анонимне пријаве насиља, нуди неопходне информације, као и обуке за ученике, родитеље и наставно особље.
“Након што се пријава упути путем платформе, она се прослеђује тријажном тиму који процењује ког типа је насиље, а затим прослеђује надлежној институцији на поступање. Тај систем је увезао 2700 институција које на тај начин брже и адекватније реагују на ситуације насиља које укључује децу”, објаснила је Александра Крстић Јовић, из Кабинета министарке без портфеља.
Телефон Националне дечје линије прошле године примио је више од 50 хиљада позива. У потрази за саветом и подршком, свакодневно им се јављају жртве и сведоци насиља. На сајту НАДЕЛ-а постоји и опција анонимног чета са њиховим саветницима.
На питања због којих проблема се млади најчешће јављају, Коста Гајић, из Националне дечје линије је рекао да се “Деца и млади најчешће јављају због физичког насиља, али и због све чешће присутног дигиталног насиља, затим психолошког насиља које трпе. Често су у питању изнуде, различити притисци на које не умеју адекватно да одреагују и које им представљају велико оптерећење.”
Претпоставља се да је стваран број деце која трпе неки вид вршњачког насиља знатно већи, јер се не усуде сви да тортуру пријаве. Страх од поновног насиља један је од најчешћих разлога, кажу психолози.
Одговорност је и на друштву које неретко окреће главу, јер насиље није приватни већ и озбиљан друштвени проблем. Препознати га на време може бити пресудно. Повлачење у себе, промена расположења, те губитак интересовања за активности у којима је дете раније уживало – неки су од првих показатеља.
“Последице могу да буду доживотне, и управо због тога је важно да они који можда не трпе директно насиље уколико га примете, а само дете које трпи насиље не може да каже, онда је важно да најближи другари или другарице у окружењу то ипак некоме испричају”, навела је Бранислава Стевић, психолог.
Превенција, кажу психолози, почиње разговором – и код куће и у школи. Зато је кључно да се не бавимо само последицама, већ и узроцима – и да децу учимо емпатији и комуникацији, јер је право на сигурно детињство једно је од основних права сваког детета.
РТВ
БОНУС ВИДЕО:
