Младен Секуловић је још увек једини Србин добитник највредније глумачке награде Оскар.

Link kopiran u privremenu memoriju!

Секуловић је добио Оскар за најбољу споредну улогу у филму “Трамвај звани жеља” из 1951. године.

Секуловић потиче из братства Секуловића из Подосоја надомак Билеће у Херцеговини Светог Саве.

Његов отац Петар се доселио у Чикаго где је радио по челичанама. Ту је упознао чехињу Мини са којом је у браку добио сина Младена.

Младен Секуловић је за себе говорио да уопште није знао енглески језик све до поласка у школу јер је одрастао у кући и заједници Срба у месту Гери, Индијана, надомак Чикага, у којима се искључиво говорио српски језик.

У заједници Срба која се окупљала око храма Светог Саве у Герију, користио се само српски језик док је Младен у том окружењу по први пут окушавао своје глумачко искуство на светосавским, видовданским итд. приредбама, хору “Карађорђе” ког је основао и водио његов отац Петар, фолклорном друштву “Сокол Група-Бранко Радичевић” и сл.

Секуловић је био и одличан кошаркаш и играјући кошарку за тим своје гимназије поломио је нос у неколико наврата. Никада није ишао ни на какве операције, а разбијени нос му је постао заштитни знак у глумачкој каријери јер је доприносио његовој упечатљивости на платну.

У 22. години, на наговор режисера грчког порекла Елија Казана (Елиаса Казанцоглуоа) англиканизовао своје име и узео верзију “Карл Малден” како би лакше добијао улоге и како би га америчка публика лакше запамтила. Међутим, званично је задржао своје крштено име Младен Секуловић.

Касније је говорио да се кајао што је англиканизовао своје глумачко име и био је једини глумац у Холивуду који је покушавао да убаци своје српско име Младен и презиме Секуловић у филм кад год је могао.

Рецимо, у ратном филму “Патон” у сцени припреме америчке војске за напад на непријатеља на Сицилији, изговорио је у једном тренутку другом војнику:

—”Додај ми тај шлем, Секуловићу” или у оригиналу “Hand me that helmet, Sekulovich”.

Или у филму “Ко је сахрањен у мом гробу?” у улози детектива, изговара:

—”Секуловићу, додај ми шешир” или у оригиналу “Sekulovich, gimme my hat”.

Или у филму “Птичар из Алкатраза” у улози затворског чувара, изговара:

—”Младене, ниједан Секуловић никада није био у затвору” или у оригиналу “Mladen, no Sekulovich has ever been in prison!” итд.

Почео је рано да наступа у позориштима да би касније уписао глуму у чувеној Гудмановој школи за глуму у Чикагу.

Од 1937. године почиње да добија улоге на Бродвеју у Њујорку и први пут дебитује на филму.

По нападу јапанске авијације на Перл Харбор, децембра 1941. године, Секуловић прекида глумачку каријеру и читав Други светски рат проводи као наредник америчког ратног ваздухопловства све до 1946. године.

Након Другог светског рата почиње његова велика каријера на филму и Секуловић постаје један од најхаризматичнијих глумаца и упечатљивих карактера на филму.

Секуловић је оставио трага и у српској кинематографији, глумећи у филму “Сутон”, Горана Паскаљевића, из 1982. године. То је била улога српског имигранта у САД, Марка Секуловића, а филм је снимљен на енглеском језику.

Снимао је филмове све до 1993. године, када се повукао.

Награду за животно дело Америчког глумачког удружења уручио му је Мајкл Даглас 11. новембра 2004. године.

Председник Државне заједнице Србије и Црне Горе, Светозар Маровић, одликовао га је орденом “Белог анђела” 17. фебруара 2004. године.

У Секуловићевом писму захвалности стоји:

“Одувек сам осећао дубоку везу са својим српским пореклом и стога сам веома дирнут и захвалан. Имам срећу да сам примио многе почасти у животу, али ова ће заувек бити посебна за мене. Не могу Вам се довољно захвалити. Увек ћу Вам бити захвалан на Белом анђелу, као и цела моја породица”.

Српска православна црква одликовала га је Орденом Светог Саве.

Младен Секуловић је умро 1. јула 2009. године у Лос Анђелесу у 97. години живота. Иза себе је оставио жену Мону, две ћерке, 3 унука и 4 праунука.

У Београду му је подигнут и откривен споменик 20. новембра 2018. године.

БОНУС ВИДЕО:

Tagovi