Крај ере јефтине куповине? Брисел удара на Тему и Шејн, Пекинг прети.
Претња није дошла изненада, али време и тон показују да Пекинг озбиљно схвата оно што се спрема у Бриселу, пише Пословни.хр.
Закон „Made in Europe“
Европска комисија је 4. марта 2026. представила предлог уредбе ИАА, који је одмах назван законом „Маде ин Еуропе“. Европски комесар Стéпхане Сéјоурнé рекао је да ће закон „стварати радна места усмеравањем новца пореских обвезника ка европској производњи, смањењем зависности и јачањем економске безбедности и суверенитета“.
Закон циља три стратешка сектора: чисте технологије, аутомобилску индустрију и енергетски интензивне индустрије као што су челик, алуминијум и цемент.
Конкретно, електрични аутомобили који добијају јавну подршку морају бити састављени у ЕУ са најмање 70 одсто компоненти, искључујући батерију, произведених у 27 држава чланица. За челик и алуминијум прописани су минимални прагови нискоугљеничног садржаја од 25 одсто, а за цемент пет одсто.
За стране инвестиције у стратешким секторима закон уводи обавезни надзор за улагања изнад 100 милиона евра из земаља које контролишу више од 40 одсто глобалних производних капацитета у датом сектору, праг који на папиру не помиње Кину, али у пракси готово искључиво на њу циља. Циљ је повећати удео индустријске производње у БДП-у ЕУ са 14,3 одсто у 2024. на 20 одсто до 2035.
Бриселу гори под ногама
Контекст је кључан за разумевање зашто Брисел није могао да чека. Само у 2024. и 2025. европски добављачи у аутомобилском сектору најавили су више од 100.000 отказа, а анкете показују да око половине европских добављача аутомобила разматра смањење производних капацитета у ЕУ.
Позадина је кинеска индустријска политика која деценијама превазилази оно што европски конкуренти могу да испрате. Према подацима ОЕЦД-а, кинеске компаније добијају четири до осам пута више државне подршке у односу на приход него конкуренти из других земаља, уз додатке које је тешко прецизно израчунати, а укључују јефтине кредите и индиректну подршку.
Процене Међународне агенције за енергију показују да је трошак производње батеријских ћелија у Кини 20 до 35 одсто нижи него у Европи. Трампове царине су практично затвориле америчко тржиште за те производе, што Европу чини још привлачнијом дестинацијом за кинеске вишкове.
Институционална дискриминација
Кинеско министарство трговине није бирало речи у својој претњи. Њихов портпарол изјавио је да ИАА „намеће бројне рестриктивне захтеве на страна улагања и може нарушити принципе Светске трговинске организације“. Преференцијалну ознаку „ЕУ порекло“ у јавним набавкама и јавној подршци Пекинг је оценио као инвестициону баријеру и „институционалну дискриминацију“.
Кинеска привредна комора при ЕУ рекла је да закон означава заокрет ка протекционизму који ће нарушити трговинску сарадњу између ЕУ и Кине. Пекинг је од ЕУ затражио уклањање дискриминаторних захтева према страним инвеститорима, обавезни пренос интелектуалне својине и технологије, као и ограничења у јавним набавкама из законодавног текста.
Кинеска претња контрамерама долази у тренутку када ЕУ истовремено отвара и други фронт.
Царињење кинеских пошиљки
Савет ЕУ је коначно одобрио да од 1. јула 2026. свака мала пошиљка вредности испод 150 евра која улази у ЕУ подлеже фиксној царинској такси од 3 евра по тарифној ставци. Ова мера остаје на снази до 1. јула 2028, када ће бити замењена редовним царинским тарифама.
Размере промене су импресивне. Само у 2024. у ЕУ је ушло око 4,6 милијарди пакета у оквиру тадашњег прага, а више од 90 одсто потицало је из Кине. ЕУ процењује да је до 65 одсто тих пошиљки било намерно на ивици исплативости ради избегавања царина.
Платформе као што су Схеин и Тему изградиле су читаве пословне моделе око директног слања робе потрошачима без царинских намета, али тај модел од 1. јула више неће бити могућ.
ЕУ комесар за економију Валдис Домбровскис рекао је да мера „представља важан корак ка обезбеђивању једнаких услова за европске компаније“, а комесар за трговину Марош Шефчович оценио је царинске промене као „најамбициознију царинску реформу од оснивања царинске уније 1968.“
Шта Пекинг може да уради?
Џејкоб Гунтер, аналитичар берлинског Mercator института за кинеске студије, једног од водећих европских think-tankova за питања Кине, објашњава да Пекинг не мора директно да комуницира са европским компанијама присутним на кинеском тржишту. Довољно је да оне саме закључе да им је у интересу да лобирају за послушнију европску стратегију.
Томе у прилог иде и познати образац кинеских контрамера: селективна ограничења приступа тржишту, пореске и регулаторне истраге и промена набавних преференција према европским компанијама са великом изложеношћу Кини.
Стручњаци наводе три могућа сценарија. У првом, ЕУ и Кина улазе у преговоре, чему Пекинг у својој изјави оставља врата отворена, а ИАА се мења у кључним тачкама како би се смањила директна дискриминација кинеских инвеститора, можда моделом „признатих партнера“ који би Кини оставио ограничен приступ.
У другом сценарију ЕУ усваја закон углавном непромењен, Кина уводи контрамере, највероватније у виду истрага европских компанија и набавних ограничења, а обе стране истовремено тргују и споре се пред СТО, који нема брзо решење.
У трећем сценарију комбинација кинеских претњи и унутрашњег европског лобија, посебно од стране земаља са дубоким везама са Кином попут Немачке и Мађарске, доводи до толиког разводњавања закона да „Маде ин Еуропе“ постаје симболичан, а не оперативан.
Никоме није лако да попусти
Закон морају заједнички да усвоје Савет ЕУ и Европски парламент, што обично траје неколико месеци и у чему кључне одредбе могу бити измењене.
Позадинска математика је једноставна и објашњава зашто ниједна страна не може лако да попусти: Европа губи индустријска радна места, Кина има вишкове капацитета којима треба одредиште, а САД је затворио своја врата.
Оно што се тренутно дешава између Брисела и Пекинга није само спор око царинских прагова и квота. То је преговарање о томе коме ће припасти индустријска будућност на богатом европском тржишту.
