ALEKSANDAR AKI RAHIMOVSKI (05.06.1955. – 22.01.2022.)

Ovekovečio je svaki trenutak u vremenu koje je ostavio iza sebe, svojim karakterističnim glasom, prepoznatljivim na prvi vokal iz istog, pažljivo negujući svaki ton, svaku reč, bio je leptir nekog, možda srećnijeg, možda i ne, vremena u kojem je stvarao, ali svakako da je uticao na mnoge bendove da se prihvate onakve muzike kakve su negovali Hus i on. Drugačiji, uvek nasmejan sa pozitivnim stavom u vezi života, dečački nestašan na sceni, ali uvek u funkciji samog benda. Da, Aki Rahimovski, legionar i nosilac rokenrola pod ovim podnebljem, sem pod reflektorima na bini, živeo je tiho, a tako je i otišao. Iznenada, onako kako samo tužno jutro može da uspava na večiti san.
Oživeo je svoje snove kroz najlepše balade Parnog Valjka, počevši sa Stranicom dnevnika, preko Hvala ti do Za malo nežnosti, a ja ću dodati ljubavi i malo sna. Njegove kule od snova nadživeće vreme u kojem je živeo, slikao svojim glasom najlepše teme života, a svojim visokim glasom razbijao je sve iluzije kao od stakla spakovane u koferu sanjara i lutalice. A godine su prolazile, nizale svoj bešćutni niz sreće poput neraskidivog lanca izmedju publike i Akija, zavolevši jedno drugo na lutriji života, bez reči, ali uvek iskreno, bez lažne patetike. Ostala je tišina da ih opet spaja na nekoj izumrloj zvezdi, bez suza, bez osmeha, ali sa jednim velikim pijatetom prema velikom umetniku. I čoveku, naravno.
I, eto, sumorne godine ne dadoše da dočeka pedesetogodišnjicu osnivanja Parnog Valjka. Daleke, daleke, 1975. Godine uz Huseina Hasanafendića – Husa, osnovao je jednu instituciju koja je, sa malim prekidima, carovala ovim prostorima. Hrabro i prkosno, onako rokerski, usvirano do perfekcionizma i jasno izbalansiranim vokalima, ali koji su nosili bend kroz različite stilove muzike, ali je podloga uvek bila taj čvrsti rokenrol. Da, Aki je bio pravi rokenrol pevač. Kao i bend, bio je urbani pevač, nije bilo lažnih etno motiva i dodvoravanja publici. Jedna od najlepših pesama Parnog Valjka je svakako Jesen u meni.

Predivan tekst i sjajan bluz iskovan od izuzetnog gitariste i tvorca Valjkove muzike, Husa, nikada ne bi došao do izražaja u tolikoj meri da nije bilo Akijevog glasa, visokog i lepršavog, koji je plenio bolom i setom, što je dalo samoj numeri poseban bluz šmek.
Aki nije mogao sve tuge staviti u kupe odlazećih vozova, ali je uvek mogao istaći to malo bogatstvo ljubavi koje nosi svaki mali čovek u sebi. Zato nam je i bio blizak, uvek oko nas, skroman, ali nadahnut i uvek, ali baš uvek, pun neke neobične životne radosti. Pred njegovim glasom i potoci bi zastali da oslušnu, bar na tren, taj zlatni predeo njegovog glasa i šum nežnosti kojim je stvarao tu pozitivnu energiju oko sebe. Bez lažne skromnosti, uvek je deleći sa drugima, nesebično nudeći sebe na toj istoj sceni ogoljenog života na kojoj bitistvujemo svi mi. Na ovaj ili onaj način, sa više ili manje užitka u tim oskudnim trenucima sreće. Ali Akijev glas je sve naše tuge bojio nekom lucidnom nežnošću, pomažući da se i tako tamno nebo nad nama, povremeno zarumeni neki volšebnim sjajem, bar za trenutak.
A taj trenutak je trajao i trajao, svakom pesmom koju nam je ponudio, isijavao je neki novi zrak nade i poštovanja prema svima, na način na koji samo sanjar može ponuditi drugim sanjarima, taj vrtlog slatke ljubavi u trenucima kada je očaj veći moćnik od bilo čega što nosi u svoj svojoj nesreći, no pevač nas je uvek svojim rezonantnim vokalom vraćao pod neki oblak iznudjene sreće, ma kako bio mali, ali bio je naš. I Akijev. Zajedno smo delili taj osećaj ljudske prisnosti.
Aki je pevao uglavnom o ljubavi, dajući celog sebe, u komadu bez izuzetka, bio je njen vojnik do kraja, bez mača, bez štita, samo sa stihom na usnama, nežnim dodirom i vatrenom željom da na postolju ratnika izlije još jedan mit o neuništivosti života. Život uvek pobedjuje i ide dalje, u neke drugačije obrise što ga jutro sačeka na onim istim stenama sa kojih je potekao. Taj mimohod niz život uvek je postojan.

Niz njega sada korača i Aki, marševskim koracima pobednika i sa prkosom u očima otišao je u legendu rokenrola. Zasluženo. Parni Valjak je svoj muzički opus, bar na onaj način na koji smo ga mi poznavali decenijama unazad, završio sa današnjim danom, jer Aki je bio Valjak, a Valjak je bio Aki. Teško da mogu jedan bez drugog. Valjak je ostao bez pare koja ga je pokretala, a regionalni rok bez jednog od glavnih nosilaca najlepših tonova što slušasmo ih. A Tebi Aki, želim miran večni san. Ti si svoju ovozemaljsku misiju odavno ispunio.
22.01.2022. godine u ovom svetu.
Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/aleksandar-aki-rahimovski-05-06-1955-22-01-2022/