Sa današnje distance lako je prosipati mudrost i deliti višak pameti, ako i postoji tako
nešto. Sadašnja relativizacija svega i svačega, podozrivo nastupanje, no zašto i ne reći,
sklanjanje časti u stranu, u mimohodu grubih i osionih reči, dovela je do pada kvaliteta u svim
oblastima kulture. U tihoj nadi da postoje novoizradjena dela u muzici, književosti, a da samo
čekaju da autor, prvo raščisti sa samim sobom, a onda i ostalima u okruženju, te pusti isto na
sud vremešno nezainteresovane javnosti, ove godine jedan debi album slavi 45 godina od kako
se jedna novotarija zavrtela na ovim prostorima. Reč je prvom albumu benda Azra. Znam da bi
Branimir Štulić, zvani Džoni od milja, sada decidirano rekao: Azra, to sam ja! Može biti da je on
u pravu, no, nijedan umetnik ne može sve sam, koliko god genijalnosti nosio u sebi i istu iskrio u
oblasti za koju smatra da pripada samo njemu, bez podrške okruženja, to nije To. Džonijeva
muzička, a u to vreme i svakako sledbenička potpora bili su Boris Lajner i Mišo Hrnjak. Osetilo
se to i na prvencu njihovog izdanja, prostog naziva – Azra.
Broj mojih godina, što apsolutno ništa ne znače, utelatvorene sa popriličnim iskustvom,
ne samo kao golog prratioca dešavanja u poslednjih pola veka, daje mi za pravo da sva ona
protekla zbivanja gledam kroz prizmu, kako samog učesnika nekog dogadjaja, tako i sada,
zrelog i ozbiljnog hodača po muzičkim skalama nekog vremena.
A pre tačno 45 godina vreme je bilo sve, samo ne izvesno. Vrhovni komandant svih
komandanata otišao je na večni počinak, a to samo po sebi zbori da je bio i početak razgradnje
sistema u svim oblastima. Najlakše je početi u muzici, jer, bar na prvi pogled, ista predstavlja
samo zabavu za dokonu mladež i ubijanja viška vremena. Prevarili su se svi koji su tako mislili,
sa laganih ljubavnih tema i ranih folk (ne etno motiva) prešlo se na urbane staze. Lagano, ali
sigurno, izdizao se taj novi talas gladne i žedne dece za nečim novim, možda ne i boljim, ali
drugačijim stremljenjima. Tu je svoj zanat pesnika i rokera, buntovnika i sanjara, vizionara i
tvorca nove vatre u očima dečaka, kalio Džoni sa svojim pajtašima iz benda. Još je sve to bilo
na samom prapočetku opozicionog tretmana u muzici bivše nam domovine, ali, više izmedju
redaka, nego u samim numerama benda, osećao se taj jed i nezadovoljstvo svega postojećim.
Osećala se i ta želja za životom da se isti proživi punim plućima, a ne samo da se bude bezlična
masa jednog vremena.
Sam album Azra bio je drugačiji od svega što je do tada izdavano u bogatoj muzičkoj
kulturi naših udruženih naroda, ne kopirajući ni sigurnu igru na strana muzička dostignuća,
muzika i tekstovi kao da su smešteni izmedju zgrada po velikim i malim gradovima. Delo lišeno
ikakvih šablona, istisnuto bilo kakvim podvodljivim etno motivima za široku upotrebu, ispilelo je
iz sebe rok nadahnuće na neobičan način, a što će se tek kasnije u Džonijevoj muzici dati
prepoznati. Mogao je biti bilo koji dečak sa otvorenim očima u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu,
tadašnjem Titogradu i slično, ali i u onim malim gradovima koji uvek bivaju u nekakvim
zapećcima dešavanja. Ovaj puta bio je prepoznat kao neko blizak svima.
Producent albuma bio je Drago Mlinarec, te, ako ste upoznati sa muzičkim
stvaralaštvom istog, možete osluhniti i njegov tihi uticaj na Džonija, ali da to ni u jednom
trenutku ne bude vidljivo na samom delu. U sopstvenom integritetu muzičko-tekstualnog
koncepta albuma, ipak je Džoni bio taj koji je uspešno nadogradio dah ulice kroz male pričice o
osobama i dešavanjima u njegovom mikro svetu. Upaljena noćna lampa, gitara i olovka, su
jedino što ga u tim momentima usrećuje. Izbacuje sav svoj bes kroz dvanaest tema na albumu,
ne krijući da one srećnije trenutke želi podeliti sa nepoznatim osobamma kojima se kroz
neobičnu liriku i obraća.
Osim numere Jablan, koja otvara album, a ranije se našla i na albumu Gradske Priče
Parnog Valjka, ostalih jedanaest tema prvi put su ugledal muzičko izdavačko svetlo. Svih
numara tvorac je Branimir Štulić. Prva numera koja se zavrtela na radio stanicama bila je Tople
Usne Žene. Kroz narativ iste, Džoni je iskazao svoju duboku usamljenost, nekakvu prikrivenost
nezdrave samoće, no to je ipak bio on, Džoni, koji će tek kasnije svoj ego centar razviti do
maksimuma. On želi protrljati oči svima, kako bi pokušali da spoznaju postojeći svet i na
drugačiji način. To se itekako oseća u numerama Teško Vrijeme Za Matore i Uradi Nešto
(predivna usna harmonika koja daje temi poseban ugodjaj, a inače, istu je nadahnuto odsvirao i
usnimio Gec).
Po mom skromnom sažimanju sećanja, dosta se vrtela i tema Vrijeme Odluke. Imam
utisak da je ista bila prethodnica numere Poziv Na Ples. Prvu stranu albuma okončava Gracija,
hit koji je i dan danas aktuelan i može se čuti u etru, uz nezaobilaznu stavku da je često imala
svoje mesto na sentiš žurkama. Drugu stranu ploče otvara Krvava Meri, urbana storija o devojci,
klasičnoj sponzoruši, no u to vreme bila je pričica koja je odudarala od ustaljenog poznatog
miljea. Sledeća numera, koja se isto često mogla čuti na radiju, bila je Marina. Obična devojka,
bez cilja i plana, samo želi laskavi provod i ništa više. Za razliku od pomenute teme, nadolazeća
numera Ne Mogu Pomoći Nikome Od Nas, u prvi plan stavlja muškarca, lakog i pragmatičnog,
koji se voljno utapa u ružno sivilo grada.
Tema Iggy Pop nije oda slavnom rokeru, više je pričica o jednoj majici iz Amerike,
pomodnom detalju za koji se Džoni vezuje, umišljajući da je bolji život preko Bare. Sledeća
numera je prekrasna Žena Drugog Sistema, raspevana i rasvirana rafirirana priča o tadašnjoj
savremenoj ženi i njenoj očiglednoj lepoti, ali i otresitosti, želji da ona bude ta koja vlada
muškarcima u svakom pogledu.
Na kraju, album zatvara jedno pravo malo remek delo Obrati Pažnju Na Poslednju Stvar.
Umišljeno sentiš putovanje, trip i uzdah u neki drugi, zamišljeni, krajolik. Putešestvije duhovnog
uzdignuća u kasniji beztežinski stav. Temu simpatično zatvara viševokalno natpevavanje, da ne
kažem nadvikavanje, lično podsetivši me na vesele pesmice Idola u nekim segmentima. Bluz u
duši, bez tragova lepote, samo lepi manir ljubavnika pred počinak. Numera kao da kompletan
album uvodi u san.
Jedan od najboljih debi projekata koji sam čuo, vezao se lično za isti, no na žalost ploču
nisam mogao sačuvati od tragova besomučnog slušanja u tinejdžerskim danima. Sada, teško
ćete istu naći i polovnu u prodaji, bez neke pristupačne cene, a o novim reizdanjima Azre teško
da može biti govora.Ni na striming platformama je nema. Ne ulazeći ko je faktički i formalno u
pravu, Štulić ili njegov bivši izdavač, smatram da su mlade generacije uskraćene za jednu
vrhunsku iskustvenu muzičku edukaciju.
Miodrag Marković
