У вртлогу неисказаних мисли, које попут ветра заодену неку посебну наративну маглу, а имајући у виду да нико није преварио смрт и избегао исту, ма колико се ангажовао у том смислу, постоје неке црте у животним путевима, где није лако помирити се са њима. Проказани учинак свих нас који смо икада посетили ову зелену планету, добија на значају тек после нашег одласка.
У међувремену то је борба за живот какав би желели да водимо, те мале наше ратове које умишљамо да можемо спровести до краја по нашем находјењу, углавном тежећи да животни пут пропегламо по сопственом нахођењу. Да, и углавном не иде… Браћу Милинковић, Небојшу и Ненада, упознао сам у прошлом веку. Не на спортском, атлетском терену, мада сам био упознат да су се веома успешно бавили краљицом спортова, атлетиком.
На жалост, преферирао сам тада спортовима са лоптом, оним популистичким, који не остављају неког посебног квалитетног трага, за разлику од оног спорта који развија све делове тела, а посебно дух и главу. Да је среће, базични спортови би одавно имали примат у школама, али није тако. Преко музике сам упознао браћу Милинковић и повремено сам имао контакте са њима, односно преко њих сам пре тридесетак година долазио до тадашње актуелне музике. Са ове дистанце, могу одговорно тврдити да сам упознао мали број људи који су имали толико креативне позитивне енергије.
Јесу били близанци, али су по свом карактеру, али и по и изгледу били лако различити. Оно што их је заједнички красило је тај дечачки осмех на лицу који нису никада скидали. Ведри дух као да је увек лебдео око њих. Мало је рећи да сам пре више година био згранут када сам сазнао за Небојшину смрт. Нисам ни знао да је боловао, а чинило ми се као да сам га само пар дана раније, пре сазнања да нас је заувек напустио, онако успут, на улици затекао ведрог и насмејаног. Сећам се да сам помислио да од тога не може бити горе. Наравно да ме је живот, по обичају, демантовао.
Када год мислите да не може бити црње, нова тмина се радја. Нанад, Баћа, напустио нас је пре неки дан. Човек посвећен другима, у атлетику уносио је целог себе, без устезања. Копље које је бацао, и друге учио како да на најбољи начин остваре што бољи резултат, као да је било део њега. Само једном у животу сам га на тренингу на стадиону гледао како баца копље, и то на моју молбу јер сам се био затекао на Градском стдиону. Мислим да је то било прошле или претпрошле године. Био сам више него пријатно изненадјен његовим учинком.
Баћу сам често виђао на музичким манифестацијама где је изнајмљивао озвучење. Било ми је задовољство проговорити пар реченица са њим, јер тешко је описати то позитивно расположење које је уносио у своје окружење. Мирноћа, нека питкост речитости која је произилазила из њега самог, осмех који је владао његовим целим бићем, нису могли да вас оставе равнодушног. Мислим да је имао онај покретачки механизам за радост и ужитак, чак и када му није било до смеха. Било како да приведем закључак о овом малом запису, једноставно не иде… То ће свакако боље урадити они који су га познавали много више од мене. Нека му је вечни мир.
Миодраг Марковић
