U zemlji iluzionista, samo jedan je pravi čarobnjak. U svetu
sumanutih rijalitija, samo jedan može biti Veliki Brat. Na granici
bestidnosti možemo biti svi mi, dolina greha je suviše mali pašnjak za
veliki broj stada, a samo jedan je tor. Koliko god bio prostran, opet je
previše mali da zadovolji sve one koji žele kročiti unutra, videti
nestvaran šaroliki svetlucavi podijum za ples do smrti, bez prošlosti i
budućnosti, sa samo sadašnjom tematikom bespuća, bez misli i znanja,
samo nova recka za zabavu ispraznih klošarskih snova. Kada ljudski
racio utihne, sva čuda su moguća, nema te zime koja može zalediti dar
za glupost, niti leta koji sme otopiti humane emocije.
28. oktobra je grupa Bair, bend sa velikim mogućnostima iz malog
Knjaževca, objavio na striming platformama svoj album prvenac
"2+2=5". Sve je moguće pa i ova referenca iz Orvelovog romana
"1984". Album je studiozno pripreman, ne samo u muzičkotekstualnom,
nego i u produkcijskom smislu. Moderan, melodičan, oštar, no opet
sarkastičan i opor, na momente više nego zreo, ali je u krajnjoj istanci
zadržao onaj koren iz koga je iznikao, a to je protest mladog duha i
proživljenog iskustva na prostorima, gde hoćeš nećeš, brzo odrasti
moraš, što svakako nema veze ni sa emocionalnom zrelošću ni
vrhuncem dostignutog bistrog uma. Iza kompletnog produkcijskog
projekta stoji Dragan Alimpijević – Pik,osim za numeru Da li znate šta
rade vaša deca, isti je uradio i sve aranžmane za deset numera na debi
albumu. Gitarski je pripomogao i Alen Jovanović iz Goblina koji je
uradio co-aranžmane u dve numere. Završnu numeru je producirao
Marko Arandjelović. Iza svega ostalog što ćete čuti na albumu stoji
frontmen benda Ivan Jelenković. Kompletna muzika i tekst (osim za
numeru Kaciga) delo je gitariste benda pomenutog Ivana. Nenametljivo,
gotovo iz dugog plana, čvrsto drži kormilo na nemirnim vodama
rokenrola.
Naslovna fotografija na albumu je delo Dragana Mančića, brod je
uslikan u luci Zeebrugge u Belgiji. Nasukani, prelepi brodić koji ne
plovi nikuda, nedostaju samo pojedini akteri iz novela Radoja
Domanovića.
Album otvara otrežnjujuća numera 1984 sa skladnim tekstom
radjenim po tematici Džordža Orvela i njegovog istoimenog romana,
napisanog bezmalo pre osam decenija, sredinom prošlog stoleća. Biti
fascinantan vizionar nije lako, ali naći se u takvom okruženju ljudi i
stvari, govori ne o jednom vremenu, nego o ljudima koji nikako i nikada
da izadju iz vlastitih učmalih misaonih oklopa. Nije reč samo o tzv.
Orvelovskoj godini, ista traje decenijama, možda i duže. Kao da je
neskladnost svih ljudskih nadanja i neosnovanih stremljenja podvedena
pod dve reči Veliki Brat, tj. On, a sve je to jednako do Boga samog.
Prvo ide vika, cika i galama. sve podvedeno pod pokličom pravovernika,
zatim ide parada, parole (panoi), sledi On (Veliki Brat), i naravno sve se
završava ratom, odnosno stradanjem. Pa sve iznova. Numera je uradjena
u klasičnom pank rok maniru, sirova, angažovana, kratka i jasna.
Sledeća numera je Aleksandra, jetko ljubavna triler balada u rok
angažmanu. Odgovor na staru pesmu Mileta Kekina i Hladnog Piva
Pitala Si Me. Ivan je ovde zagrizao i svojoj simpatiji, virtualnoj ili ne, uz
njeno ime dodao i svoja osećanja. Kome se svidi neka je pevuši, bez
obzira gde. Ona Sanja je treća tema na albumu, umerenog ritma, govori
o zatrulelim snovima, samoći i svim onim emocijama koje se ne daju
lečiti. Pobeći u san i probuditi se kao neko drugi, biti voljen i biti
postojan. O kako nije lako to…
Sledeća tema je Ovo Više Nije Moj Svet aludirajući na neko, sada
već odavno prohujalo vreme, drugu zemlju i drugačije junake. Da,
majica šivena od snova propalih, ako ima ko trezven da je nosi, biće
uvek kao nova. Jednostavne stvari su uvek i najlepše. Sjajna rok numera,
izuzetno brzog ritma, glasa koji nosi kristalnu poruku da je nezadovoljan
svim ovim kvazisrećnim elektronskim novotarijama, koji pre samo par
decenija ni u najvećim fikcijama nisu postojala, a sada su
svakodnevnica, no sterilno, bez daška svežeg vazduha, mogu stati u
jednu, običnu, prostu, majicu. Prave vrednosti, ipak, nemaju rok trajanja.
Peta numera Noći Su Hladne Bez Tebe je samo uslovno rečeno
ljubavna pesma, sivilno prazno čekanje na lepše i svetlije obojene dane,
ne vidi se izlaz iz stagnacije i monotonije. Kratka i neobećavajuća
svitanja, na granici isfrustriranosti i bezidejnosti dati su kroz prikaz
današnjice. Sve je gotovo identično svakoga dana, vodi se život na leru,
uspan i poslušan.
Državna Firma je sledeći song u ekstra brzom pank rok maniru.
Pelinasta parodija na društveno vidjenje egzotičnosti (ne)rada u
državnom sistemu. Nimalo vesela tematika, ni za osmeh nije, ali je, na
žalost, više stvarna od diplome izdate na šanku. Poruka je shvatljiva i
ciljno razumljiva.
Ugasi Tv je pokušaj borbe protiv novokomponovanog odsjaja
frigidnih emocija o lažnom uspehu, pričicama sa šarenog ekrana
dizajniranog za ubijanje i ono malo preostalog uma u nama. Numera je
poklik u prazno, u vetar koji ga nosi kroz utulela sazveždja, bez cilja i
plana, samo sa zadrškom današnjice i kobajagi napretka u svim i svačim.
Laž pretočena kroz sinhronizovani kvazielitizam i kvaziintelektualizam,
u ma kakvoj formi bila, na kraju ipak biva prepoznatljiva kao laž, a sve
prodje…
Noćas je sledeća numera u veoma brzom ritmu, spev o klasičnoj,
modernoj sponzoruši, poniženju ljudske vrste, gde se pad esencijalnih
vrednosti meri sa obrnuto proporcionalnim novčanim uspehom. Prodati
sebe ne sniženju. Još jedan neuspeh i otupelost ljudske civilizacije.
Kaciga je jedina numera za koju je tekst napisao Miodrag Stošić. Put ka
suncu može biti različit, ali tragedija je uvek zajednička. Smrt nas
pohodi bez obzira da li smo kamikaze ili obična kolaterarna šteta.
Prelepa mala storija koja kazuje kolika ljubav majke može biti prema
sinu. Ista zna da joj sin ide na poslednji let, ali mu ipak savetuje da stavi
kacigu, kako bi ona brinula malo manje. Može se naslutiti i da je reč o
posveti svim majkama i njihovoj ljubavi prema svojoj deci. Što god
imali na glavi, od užasa ne spasava, ako nema u istoj pameti. Svi smo mi
ponekad kamikaze, andjeli, bogomdani i slično, za razliku, hajde da
malo budemo i razboriti, za promenu neće štetiti…
Pretposlednja tema je Grad. Umerenog ritma, predstavlja odu
svim bezličnim gradovima, ispraznim likovima bez ideja, snova,
okruženi svetlima koja skrivaju i ono malo puteva ka istini. Idiličnost je
definitivno pojam koji se ne samo ne poznaje na ovim prostorima, nego
se ista i ne propoznaje. Album zatvara, već dobro poznat hit Da Li
Znate Šta Rade Vaša Deca, Hit Nedelje na Dvestadvojci i sasvim
ozbiljan konkurent za hit godine. No, o tom potom.
"2+2=5" predstavlja ozbiljnu korekciju u pozitivnom smislu na
rokerskom sazveždju regionalnog područja, kako samim muzičkim
poimanjem sveta, tako i samim usklikom za predefinisanje odredjene
čovečje učmalosti. Na prvi pogled, sem velikog naziva benda na omotu
albuma, nalazi se statični brodić nesposoban za bilo kakvu plovidbu za
bilo gde, ljuljaška i klackalica za decu, stolovi za obične ljude, pesak i
nepregledna morska površina koja se ogleda ka samom bespuću, bez
živih bića, bez ljudi, samo pregledni broj netačnog sadržaja, ali koga
briga za istinu… Na omotu albuma data je prelepa, ali tužna istina. Slici
se ne može ništa poreći, ali oblaci na istoj neumitno govore da samo oni
plove niz horizont, samo oni znaju svoj put… Na pesku je ispisan i naziv
albuma, suptilno je dat matematički iskaz prostog sabiranja u modernom
društvu. Moguće i moguće uvek na kraju daju nemoguće. Naravno, i
obrnuto, sve po potrebi ili ukazanju.
Da li Miloš Milivojević, Ivan Jelenković, Saša Zvezdić i
Aleksandar Stanković imaju svoj put koji vodi van sivila svakodnevnog
življenja ne znam, no začetak im je više nego vrlo dobar, jednim britkim
albumom najavljuju neke sasvim solidne zapise rokenrola, odstupajući
od prepoznatljivih klišea, kako muzičkih, tako i tekstualno nadahnutih.
Istina je uvek samo jedna, teška je za gledati, još je gora za gutati, ali
drugog ruha nema, no što je ova. Živeti u svakodnevnom ratu sa svim i
svačim, pa i sa samim sobom, težiti ka miru u sopstvenoj glavi i nirvani
u duši, nikada nije lako, ali biti borac na prvoj liniji fronta ljudskog
razuma, zašto da ne…
Miodrag Marković
