Ima tome gotovo godinu dana od kada je bend Bair objavio svoj album
prvenac na kompakt disku. Tiho, skromno, bez neke velike pompe, sa
već jednim velikim radijskim hitom kakav je bio Da li znate šta rade vaša
deca, koji inače zatvara album, na regionalnom tržištu ovosavremenih
muzičkih izdanja, svetlost dana krajem prošlog meseca ugledao je
jedan, sada već slobodno mogu reći, odličan vinilni album. Naravno da
on nije savršen, da uvek može bolje i drugačije. No, da je isti kojim
slučajem i dostigao savršenstvo u bilo kom konceptu, sada ne bih ni
pisao o njima i njihovom debi albumu "2+2 = 5". Možda zbir
matematički nije tačan, ali praktično odgovara svim zbivanjima, kako na
mikro, tako i na makro, svetskom nivou. Naravno da je matematika
egzaktna nauka, da korišćenjem proste logike i još nižeg zbrajanja, lako
se može doći do tačnih rezultata, ali život je malo drugojačiji, nešto
kompleksniji u odnosu na nauku iz koje matematički prikazi iskazuju
svoje rezultate. Istina, kao dosledni matematički rezultati, poštovati se
moraju, ali, kao i nekada u armiji izumrle nam države, može se drugačije
narediti, a isti se moraju primeniti i poslušati…
Ovih dana grupa Bair je ostvarila svoj san, izdala je long plej ploču, što je
samo još jedan dokaz kvaliteta benda i numera koje su stavili na svoj
prvenac. Pored ljubavnih tema, na albumu se nalaze i angažovane
numere, koje svojom tematikom mogu se nekome sviđati ili ne, ali
nesumljivo je da je sadržaj istih odgovara vremenu u kome su nastale.
Na žalost ili sreću, to je sasvim drugo pitanje, ali bend je ostavio jedan
više nego pristojan otisak svoga postojanja u jednom kolebljivom i
turbulentnom dobu. No, na ovim prostorima, vekovima se malo šta
menja. Doduše, ponekad malo utihnu nevolje koje nas pritiskaju, ali
kao da uzimaju zamah za nove orkanske udare, kako po samim
životima, tako i po dušama onih koji ih, kako tako žive, da ne rečem,
preživljavaju.
Navijač sam jednog popularnog kluba, ali veoma poštujem i onaj drugi,
bez obzira koliko mi je udaljen od srca. Isto važi i za ostale klubove
negdašnje velike četvorke sa bivšeg jedinstvenog prostora. U sebi sam
duboko poklonik hard, pank roka i sličnog muzičkog opredeljenja, ali
poštujem i onaj muzički rad jedne Madone, o kojoj sam čak i pisao par
puta. Isto stoji i sa ostalim delovima kulture iliti umetnosti koja me
makar ovlaš dodiruje. Možete nešto voleti ili ne, ali ako isto ima neki
nesporni kvalitet, zašto i ne prisustvovati samom događaju. Lično sam
zapanjen minimalnom koncertnom aktivnošću benda kakav je Bair. U
mom višedecenijskom obitavanju kroz lepu književnost i muziku koju
volim, shvatio sam da nesporni kvalitet izađe na videlo kad tad. Ni na
koji način ta ljuska kvaliteta se ne može zatreti, prosto rečeno, kao
Feniks iz pepela će iznići, i obratno, ne možete kroz nekvalitet i
kvantitet izroditi nešto što će ostaviti traga, ako to ne zaslužuje. Na silu
se ne stvara bilo koje delo, za isto je neophodno nadahnuće, koje su
momci iz pomenutog benda imali već od singlice koje su izdali pre par
godina. No, njihovo koncertno tihovanje je prisustno, a razlozi najmanje
leže u njima samima. Barem mislim…
Zahvaljujući pretplati na muzičke striming platforme u današnje vreme
veoma lako dolazim do najnovijih muzičkih izdanja, kako stranih, tako i
domaćih sa istog ili sličnog govornog područja, ali nisam nešto posebno
oduševljen ni izborom izdavača, ni samim izdanjima, pa ni kvalitetom
zvuka. Zvuk sa gramofonske ploče je ono na šta na mene ostavlja
poseban utisak. Toplota analognog zvuka je nemerljiva u odnosu na bilo
koji drugi nosač zvuka, a što je sam uređaj kvalitetniji i sam zapis sa
vinila je bolji. Međutim, sa lošeg uređaja, loš sadržaj sa ploče je još
manje kvalitetniji. Kod nekih izvođača, koji su u stanju da usklade svoj
tekst, muziku i aranžman, ako pogode trenutak aktuelni u svom
bitisanju, mogu svoje numere prezentovati na bilo koji način, odnosno i
uz običan, starinski tranzistor, sasvim je dobar ugođaj. To važi i za Bair.
Sam bend nije imao neku posebnu promociju svog izdanja, više manje
se sve to izdešavalo na lokalnom nivou, par numera se zavrtelo na
radiju 202, što mislim da je apsolutno nedovoljno zbog same sadržine i
tematike na debi albumu. Zapitam se, kod koga je veći strah, kod benda
ili kod onih koji ih ne pozivaju da održe promociju albuma i koncertni
nastup. Puške su pune kod oba aktera, u to ne sumnjam. Nedavno sam
bio na jednoj kafanskoj proslavi gde sam punih šest sati izdržao u muzici
s kojom nemam nikakvih dodirnih tačaka, bez ikakvih užitaka. Ali sam
bio na mestu događaja. Ne pije mi vodu da u koncertnom nastupu od
45 minuta ne mogu da imam vrhunski događaj za nešto što mi se sviđa,
odnosno dužina bilo kog nastupa ne može se samo vremenski meriti da
bi isti dobio na kvalitetu. S druge strane, ne mogu da poverujem da
tokom raznoraznih Kulturnih leta kroz veliki broj gradova, Bair ne nađe
mesto da prikaže šta sve može i zna. Ok, ako i ne zna, neka pokaže da
ne zna, neka sve što napisah o albumu "2+2=5" padne u vodu, odnosno
neka i njihovo i moje neznanje o muzici i u muzici, izađe na videlo. Ako
populus kaže da to ne zavređuje ni tu pažnju malo jaču od pola sata, red
je da oni i ne sviraju, a ja da ostavim piskaranje. Bilo bi najpoštenije sa
svih strana.
Imače, album otvara otrežnjujuća numera 1984 sa skladnim tekstom
radjenim po tematici Džordža Orvela i njegovog istoimenog romana,
napisanog bezmalo pre osam decenija, sredinom prošlog stoleća.
Sledeća numera je Aleksandra, jetko ljubavna triler balada u rok
angažmanu. Ona Sanja je treća tema na albumu, umerenog ritma,
govori o zatrulelim snovima, samoći i svim onim emocijama koje se ne
daju lečiti. Sledeća tema je Ovo Više Nije Moj Svet aludirajući na neko,
sada već odavno prohujalo vreme, drugu zemlju i drugačije junake. Peta
numera Noći Su Hladne Bez Tebe je samo uslovno rečeno ljubavna
pesma, sivilno prazno čekanje na lepše i svetlije obojene dane, ne vidi
se izlaz iz stagnacije i monotonije. Državna Firma je sledeći song u
ekstra brzom pank rok maniru. Pelinasta parodija na društveno vidjenje
egzotičnosti (ne)rada u državnom sistemu. Ugasi Tv je pokušaj borbe
protiv novokomponovanog odsjaja frigidnih emocija o lažnom uspehu,
pričicama sa šarenog ekrana dizajniranog za ubijanje i ono malo
preostalog uma u nama. Noćas je sledeća numera u veoma brzom
ritmu, spev o klasičnoj, modernoj sponzoruši, poniženju ljudske vrste,
gde se pad esencijalnih vrednosti meri sa obrnuto proporcionalnim
novčanim uspehom. Kaciga je tema koja govori da put ka suncu može
biti različit, ali tragedija je uvek zajednička. Smrt nas pohodi bez obzira
da li smo kamikaze ili obična kolaterarna šteta. Prelepa mala storija koja
kazuje kolika ljubav majke može biti prema sinu. Ista zna da joj sin ide
na poslednji let, ali mu ipak savetuje da stavi kacigu, kako bi ona brinula
malo manje. Pretposlednja tema je Grad. Umerenog ritma, predstavlja
odu svim bezličnim gradovima, ispraznim likovima bez ideja, snova,
okruženi svetlima koja skrivaju i ono malo puteva ka istini. Album
zatvara, već dobro poznat hit Da Li Znate Šta Rade Vaša Deca. O istoj je
već više puta pisano.
Kako stvari sada stoje, najverovatnije ću, ipak jednom, pišući nanovo o
bendu Bair, u naslovu napisati Napokon koncert. Sve nadajući se da će
me Miloš Milivojević, Ivan Jelenković, Saša Zvezdić i Aleksandar
Stanković, razuveriti i da neću biti u prilici da napišem reč "Napokon",
nego samo "Koncert benda Bairu u…"…
Miodrag Marković
