БАЛКАНСКЕ ФАВЕЛЕ

Мислите да их нема у вашем окружењу, великим градовима и у ономе што називате мегаполисима на зацртаним просторима и заравњеним мислима, без било каквог хтења да се изврши промена у вашим једноличним животима. Фавеле представљају дивља насеља, настамбине сиротиње и свих оних којима је и Господ рекао одавно збогом. Али, шта је са фавелама у култури, а пре свега у музичким савременим токовима. Поставља се питање да ли је иста само забава за богаташке кћери и синове или представља неки виши узмак који може оставити било какав траг и покренути свакога ко је жељан живота и надоградње истог.

Одувек је сиротњски бунт био видљив кроз две ствари: фудбал и рокенрол. Kод фудбала, мислим
искључиво на онај прави, конзервативни, а код рокенрола моје мисли обухватају блуз и џез. Преко
наведених сте се могли, уз неопходан таленат и много рада, поприлично одмакнути од дна на који
сте силом живота угуравани. То сиротињско царство описали су Партибрејкерси на последњем албуму издатом пре шест година. Kључан моменат у тексту није сам опис царства, он је небитан, јер само царство, звало се оно тако или прикривено кроз неко друго име, пропада кад тад и уместо њега рађа се друго, абдејтовано и још жешће звецкајући оковима него претходно. Kључан стих је ”Ја сам ту где сам, ја сам то што јесам” У том скромном ретку садржана је сличица од стотину мисли које све упловљавају у једну реч: издржи. Али буди поштен, буди јак.

Тровачи нарастајуће младежи, не либе се преко свих могућих дозвољених и приступачних медија, да систематски утичу на исте, испирући им мозак кроз разноразне турбо фолк елементе препуне турско- персијског звука, што везе нема са овим ширим поднебљем, далеко од правог етно мелоса и
припадајуће културе. То имаоцима таквих медија није ни битно, важна је прођа модерно упакованог недефинисаног звука кроз зурле, вокални лелек и хибридни неприродни токсични реп, за децу без слуха, без мотива, прикованих за блејање у, што мале, што велике, екране, до неиздрживости и ласцивног дебилизма. То се све подводи под модерни звук. Што не одговара истини.
То су фавеле у музици, отпаци из саграђених и неуравнотежених звукова, без музике, без стила,
само тужни екцеси у доба старлета и певача без слуха, али сви са неким отужним причама властитог страдања и занемаривања, од раног детињства до јуношког уплива у свет естраде. Без рада, без зноја, са уложеним испраним новцем којим ће купити углед у друштву и припадајућим окружењем који ће им се дивити и славити сваки њихов музичко вокални успех кроз поточиће алкохола и бизарних лаких садржаја.

Због наведеног, поменути сонг Партибрејкерса добија на значају, не само због чврстине рокенрола, умерено жестоког ритма и текстуалног бунта против данашњице каква јесте, него и борбе против свеприсутног шарлатизма у широком културном опсегу, борбе против ваксрснућа и уздигнућа примитивизма са најокорелијег дна. Без морала, без стида, дозвољено је самопрокламованим уметницима да у даху изложе своје небулозне и, углавном, измишљене сторије, како би се примакли што ближе невештом пуку и пружили му забаву која у уметничком смислу траје колико и један удар ноге о тло. А онда иде бесомучна кампања о незамисливим наступима естрадних уметника у клубовима до ране зоре са неуморним посетиоцима изванредне манифестације и блогоугодног ужитка који им пружају упумпане и разголићене назови звездице естрадног миљеа фокусиране на чекове са што више нула. Наравно да нема чекова, лова је кеш и иде на руке. Ослобођено свако пореза.

Модернизам класичног значења одавно је изгубио сваку принципијелну везу са одржавањем и уздигнућем квалитетног садржаја кроз обраду савременог продукцијског записа, без обзира да ли је реч о чисто дигиталној обради на разноразне начине, или кроз аналогну обраду звука и запис на винилу. Чистоћа идеја и носивост свежих остварења задовољава се у јефтином ангажману приступачне форме и подилажења неукусу ширих, незаинтересованих и одавно дезавуисаних и алинејисаних, маса. То властито порицање самих себе и отуђености од свега и свачега што није у самозваном тренду, одавно се огледа и у музици и њеној накарадној видео обради. Све је брзо, пролети као флеш, стриповано и компјутерски дигитално визуелно обрађено, без могућности, а и потребе, да се понека сличица и упамти и задржи у неком наредном сећању повеже са музичком нумером која се слуша.

Добро ушминкана и дотерана нумера за сажетак летње забаве, кроз еротични набој домаћих барбика на непознатим јахтама и добростојећим ноћним клубовима у оквирима регионалног спектакла, не представљају изузетак, него лагано прерастају у правило свакодневног затрпавања видео спотовима и клиповима на разноразним тзв. музичким каналима и брзим сличицама који прате њањав звук.

Због тога „подмуклост“ звука Партибрејкерса са њиховог последњег албума и загубљени вокални вапај, одишу дубином свемира изнад наших погледа, парају ведро летње ноћно небо, узалуд се надајући да ће их ипак неко ухо пажљиво одслушати, а залутало око регистровати у призми ишчекивања нових догађаја. Покренути свет је лако, тешко је то учинити себи самом, променити нешто у вечном сукобу себе против својих мисли и неделатворне речитости, самоуглађености, без додира, загрљаја, само виртуелном жељом за лаганим гашењем снова вођеним и пред три тачке стављеним…

Миодраг Марковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/balkanske-favele/