19. januara, sada već daleke 1943. godine rođen je
jedan, ako ne najbolji, a ono svakako najinteresantniji ženski
vokal što ga je iznedrio rok bluz. Blago hrapavi, topao i moćan glas
razara sazvežđe tuge i bola i sjedinjuje se sa prkosom protiv moći
uštogljenih figura njenog vremena, na trenutak ledi krv u venama,
a zatim nenametljivom Bogomdanom toplinom opušta misli i seče
najtvrdokorniji metal, kao dijamant, što je ona uistinu i bila. U
dve reči: Dženis Džoplin.
Lako ćete pronaći na internetu podatke o ovoj, sve,
samo ne srećnoj devojci, na jutjubu odslušati sve numere u njenoj
kratkotrajnoj, ali bogatoj diskografskoj produkciji, no to nije tema
ovog teksta. Svakako je bilo mnogo prijemčivljivijih bluz ženskih
vokala, ali teško da je ijedna žena iz sebe takve tonove ispuštala,
pravo iz srca u druga srca. Svaki ton je poezija za sebe, svaki zvuk
njenog glasa kao nebeski dodir para srce, pravo iz duše ka
večnosti… Više nego lako razumljivo, a da ne morate znati ni reč
engleskog, muzika njenog glasa vas sama vodi kroz sve
neistražene tihe i mračne dubine ljudskog postojanja.
Daleko od toga da je bila lepa, još dalje da je bila
neporočna… Zamislite sve poroke koje možete zamisliti i Dženis je
u njima, ali taj glas koji na krckavom vinilu budi sve strasti ovog
sveta, on odzvanja poput praporaca u dugim snežnim zimskim
noćima. Taj kratki opus što ga je ostavila duboko je urezan u
poetici svakodnevne percepcije svakog ljudskog bića koje želi
hodati kao čovek. Jednostavno, bila je dopadljiva u svom svom
nesavršenstvu, mala i neugledna, ali divlja, sama i neshvaćena od
većine, no njen glas… Obeležio je jednu epohu praćenu sa svim
tegobama tzv. modernog društva, tog istog miljea oslikanog
krvavim ratovima svakodnevnice kroz sjaj tamnih dukata i
prodatih duša za nekoliko srebrnjaka. Bila je mala, ali moćna,
kratko je trajala, kao fleš, ali je urezala dubok trag u ljudskoj
kulturi, u baštini muzike, i kao što njen poslednji album nosi naziv
Biser, to je i postala, ne sačekavši da ispuni ni treću deceniju svog
postojanja pod svodovima kojim, manje više bez ostavljenog
traga, koračamo mi smrtnici. Besmrtan glas je bio njena vodilja
kroz predele ljudske osame i pohlepe, koji je bistrio mutnu vodu,
kao zvonki ton nadanja u neko bolje nedosanjano jutro koje njoj
nikada svanuti neće.
Dženis je bila vatra, gorela je jako i moćno, daleko je
dobacivala svetlost njenog glasa u tmini njenog življenja. Ipak,
mrak je bio jači, brži i gušći, suroviji i nekako uvek leden u svom
nastojanju da ugasi plamen… Ali žiška uvek tinja u oku vesele
devojčice što u kutku tamnog oka suza nalazi svoj put… Ta nežna
patnja provlači se svo vreme kroz njen glas, pokret i tihi vrisak. To
je njen testament…
4. oktobra 1970. godine i poslednji komad njenog srca
(piece of my heart) utišao je vetar, sveća dogorela i anđeli se
poklonili iskonskoj divi kroz sive oblake ponosa odlazećeg života.
Na kraju, ovaj maleni tekst nije namenjen Dženisovim
poklonicima, niti onima koji preferiraju ka bluzu, već je želja da
svim mladim naraštajima posluži kao poziv da, makar na tren,
ostave svoj mobilni telefon, tablet ili laptop… Pokušaju da uzmu
neku dragu knjigu i puste Dženis Džoplin. Može i preko jutjuba. ..
Osetiće blaženstvo u čulima… Deco, probajte, što da ne… Nemate
šta izgubiti što već imali niste… Salute.
Miodrag Marković
