Svojim dubokim tamnim očima ugasila je dan. Rekla je da svoja sećanja nosi
zarivena u sebi. Okrenula se i pogledala ga u lice, grubo mu rekavši da neće
dozvoliti da i on bude deo njih.
Nekada su ljudi šili odela…, tiho je rekao. Ljutito mu je odgovorila da ih on ne
nosi, da ne skreće temu i da je pogleda pravo u oči. Ćutao je. Znaš li da si mi
slomio srce kao da je od stakla, prozborila je. Ćutnjom je branio ono što se teško
da braniti. I ko je ta sa kojom je njena osećanja prosuo po asfaltu…? Kako se
uopšte usudio da je prevari sa tamo nekom, nekom…
Moje pitanje upućeno njemu bilo je – a šta si ti rekao… a njemu zaigra tužni
osmejak na licu, prozbori ono klasično ništa… Šta reći? Dobro, bio sam
uporan, a šta si mislio dok je rafalna paljba reči praštala po tebi?. Odgovor je bio
da se setio grupe Blondi i pesme “Heart of glass“. Zamolio sam ga da ponovi šta
je izustio, sve sam mislio da ne čujem dobro. Ovog puta je malo proširio temu
rekavši da je razmišljao o Debori Heri i toj pesmi. Na moje začuđeno pitanje
odakle mu to, spremno je odgovorio da je kao tinejdžer voleo Blondi. A i Debi je
izgledala… pa, čarobno.
Na moje upitno šta ćeš sad, opet me je iznenadio, moj stari prijatelj, nikada
čudan, uvek u nekim normalnim životnim tokovima, da će kući, da zavrti album
“Paralelne linije“, i da će posebno obratiti pažnju na “Srce od stakla“.
Album “Parallel lines” je svakako najčuveniji studijski materijal benda Blondie.
Moćno okrepljen zavodničkim vokalima Debore Heri, uz svesrdnu podršku
producenta Majka Čempena, i posle punih 45 godina odiše luksuznim spojem
panka, roka i novog talasa. Ovde ne mislim na izdanje “Heart of glass” u disko
varijanti, jer to bi bio klasičan otpadak svega onoga što je bend uradio na
originalnoj verziji i samom albumu. Generalno uzevši nema osrednje teme na
njemu. Sve je uklopljeno da se tadašnji konzumenti njihovog sadržaja osećaju
stasito i ponosno što vole jedan čvrsti rok bend sa prelepom ženom izuzetnog
vokala. Debora je bila aktivni učesnik u kreiranju samih songova, nije samo
služila kao puki ukras benda. Konkretno i pesma “Srce od stakla”, pripada
njenom nadahnuću.
U skoro četrdeset minuta muzike, u dvanaest numera, Debora i bend su na svom
trećem studijskom albumu zasijali u punom svetlu ujedno se odlepivši od bilo
kakve prosečnosti. Daleko od tipične amerikanizacije i narativnog šlihtanja po
medijama.
Katapultirali su svoj stil na jedan umeren, ali ni u kom slučaju tipiziran način
viđenja muzike tog doba, rađanja kroz bliskost više žanrova, ali je sveprisutnost
rokenrola dala poseban šlagvort onome čemu je bend stremio i mogao biti u
stanju da uradi. Publika je to lako prepoznala i dala Debori i grupi vetar u leđa.
Hanging on the telephone, One way or another, Sunday girl, Fade away and
radiate, Picture this, 11:59 i neizbežna raspevana Heart of glass, postali su hit izdanci sa
ove crno-bele ploče.
Osvetlivši njom tadašnju scenu, kako audio veštinom tako i neophodnom
stilizacijom svega onoga što su imali na raspolaganju, favorizujući i
harizmatičnost devojke koja je izdržljivo i moćno svoj glas stavila u dašak olujnog
vetra, ne prezajući da pokaže svoj raskošni talenat u kratkim, ali brzim i
nadahnutim songovima.
Sam album je odlično dizajniran i veoma lako prepoznatljv. Iako je reč o
američkom bendu, to nije predstavljalo problem da on veoma brzo osvane na
prvom mestu britanske top liste, dok je na domaćoj, američkoj, bio “tek” drugi.
Što se zvaničnih kritika tiče, “Parallel lines” je ocenjen kao izuzetno uspešan
album, dobijajući od mnogih vodećih časopisa maksimalne ocene. Album je
otišao u višemilionskom tiražu, u koji se ugradilo i oko 100.000 primeraka
prodatih u Jugoslaviji.
Blondi nikada nije bio, u šta su ih uporno gurali mediji, tinejdžerski bend ni u ono
vreme, a pogotovu se takvim ne čini sa ove distance. Bilo je tu lutanja u
muzičkom smislu kao i kod svih drugih stvaralaca, ali je ta fina rok provokacija
zatitrala iznad kompletnog Novog talasa, dala čvrstoću samom zvuku, a nesporni
glas i stas gospođice Heri, još dugo godina je prštao tadašnjom rok scenom.
Imali su oni i posle velikih hitova, sasvim solidnih dugosvirajućih ostvarenja
(“Autoamerican“), ali nijedan album nije disao kao celina, kao što je bio slučaj sa
“Paralelnim linijama”. Vinil je konceptiran na 12 muzičkih stavki i to je to. Svaki
bonus, dodatak, na kasnijim digitalnim re-izdanjima, samo je narušavao integritet
prvobitnog dela, kojeg svakako vredi imati u kolekciji gramofonskih ploča.
Dobro, strpljivo prijatelja saslušah i upitah ga šta je obećao svojoj ženi. Nekakvim
pobedničkim tonom mi objasni da joj je kazao da se to više nikada neće ponoviti.
Nije baš najsrećnija, ali prihvatila je izvinjenje i obećanje. Onda je u redu, rekoh
pomirljivo. Naravno da je ok, dodade on, sa trijumfom u piskavom
vokalu: uostalom, obećao sam njoj, nisam tebi. Šta ti to znači, upitah ga.
Odgovor je bio: Slušaj, bila je prilika, grehota da sam je ispustio. A zar očekuješ
da te lažem…
Uzdahnusmo obojica, dovršismo pivo i svako ode na svoju stranu.
Veoma važna napomena: Sama priča, u koju je uklopljena
Debora i Blondi, je izmišljena. Svaka slučajnost sa bilo kojim
akterima, ako se prepoznaju u istoj, samo je pusta koincidencija i
ništa drugo.
