Teško se mogu oteti utisku da je Dilan potpuni neznanac u onoj sferi muzike koju je, kasnije, što ne reći, revolucionarno menjao. Njegov uspon od klasičnog američkog folkera, do rokera u svim onim segmentima koje ta muzika poznaje i prepoznaje nosi miris prošlih vremena i ukus razaranja vrteški mira i ljubavnih, neostvarenih snova. Ne verujem da se bitno što šta u medjuvremenu promenilo, manje više slična je pozornica, samo su akteri promenili ime, ali zato decenijama stoje ispred istih zastava zaklinjujući se u one vrednosti samo njima monetarizovano svete.
Svoj debi album Bob Dilan objavio je u martu 1962. godine, skoro pre 63 godine, a isti je snimio za par dana, samo gitara, usna harmonika i vokal, odnosno On, sam u svom poetičnom svetu, svestan da je tek na početku svog puta, koji nije bio nimalo ugodan, još manje lepršav, kao što je režiser filma Džejms Mangold pokušao da ga predstavi. Dilan je bio samo jedan u nizu buntovnika, što na filmu, što kroz muziku, tih šezdesetih godina prošlog veka. U toj njegovoj ranoj stvaralačkoj fazi on nije bio predvodnik mlade generacije, daleko od toga da je bio lider, bio je samo deo te generacije koja nije želela da se pomiri sa onakvim svetom kakav joj je nudjen. To što je nekada u vestern filmovima konj u galopu sa raspusnom grivom ponudjen kao vesnik slobode, to je motor šezdesetih godina 20. veka bio iskorak za sve mlade koji su hteli sopstveni izražaj. Noseći se istom mišlju, verovatno se režiser odlučio da svoj film, u trajanju od 2 sata i 20 minuta, završi na klasičan način, u slobodarskom vestern žargonu. Mladi Dylan na motoru grabi ka budućoj slobodi, koju tek treba da osvoji.
Zašto je prvi album Dilana, u početku zaista neprimetljiv, bitan za istoriju, kako folk, tako i rok muzike. Prosto, u usporedbi sa tadašnjim mladim kantautorima, on je doneo nešto drugačije obrade, takozvanih tradicionalnih ( čitaj narodnih, ili bar nepoznatih autora) numera. Apsolutno uradjen u klasičnom američkom folk maniru, kroz spoj akustične gitare i usne harmonike, sa vokalima koji su bliže bluzu, nazirala se ta provokativna nit koja će Dilana pratiti ceo život. Drugačiji od ostalih, a opet blizak svima onima koji ga slušaju, nije dozvolio da im se previše približi, a sa druge strane, opet, nije želeo da se od njih otudji. A bilo je prilika.
Kroz ceo rani period Dilanovog, ne samo stvaralaštva, nego života, Džoan Bavez optira kao prikrivena muza mladog poete, unikatna mlada harizmatična žena, čvrstog stava i dubokog pogleda ka budućnosti jednog, tih šezdesetih godina, neizgradjenog američkog društva, duboko rasistički podeljenog, u besmislenim ratovima koji su tek nadolazili, Džoan je bila ona iskra razuma pred kojom se samo može podviti glava. No, Dilan ni na prvom albumu nije krio svoje muzičke korene, te je kroz temu Pesma za Vudija, tadašnjem svom živom idolu Gatriju, odao počast i ujedno nagovestio da stižu nova vremena, no noseći stih u istoj je "… gde senka već prošlih putem se vuče…". Prosto, mnogi su tim putevima već koračali, bez obzira da li je reč o prašnjavom drumu ili najsavremenijoj saobraćajnici. Navedeni stih je vešto čak i Štulić u jednoj svojoj numeri obradio (Grad bez ljubavi)
Medjutim, sva poetičnost Dilana u njegovoj ranoj muzičkoj fazi, nije ni skrivena kroz njegov hod pravog gradskog kauboja, u svom onom smislu reči što ista predstavlja. Njegovi, naizgled obični, stihovi o svakodnevnom životu tadašnjeg mladića, nisu ništa drugo no vapaj kroz pustinjsku preriju samotnog čoveka. A bio je usamljen. Prokleto nadaren u muzičkom, poetskom i scenskom nastupu, ta kriška od života koja samo njemu dopada, teško da mu je osmeh na licu izazvala. Barem se to na filmu ne vidi, a u dubini istog, ni ne prepoznaje. Nesporno uporan da svoju muziku ne samo oživi, već i da je proživi na svoj način, onako lucidan i tvrdoglav, kao i svi veliki umetnici, pravovremeno je uhvatio trenutak da iz folk muzike predje u nešto drugačiju tematiku, a da to ne bude ništa slično poput Bitlsa ili Stounsa. Biti drugačiji, a imati šta pripovedati o aktuelnim trenucima, pevati o ljubavi i zboriti o prohujalim trenucima, muzički jednostavno, ali šarmantno i nekako uvek sveže. To je odlika Dilanove raspusnosti i tihe molitve. Moja preporuka je da odgledate tu malu storiju o prvih par godina Dilanovog stvaralaštva i njegovom uspeću ka vrhu, ali više bih voleo da odslušate njegov debi album, jednostavno nazvan Bob Dilan, ne kao nekakav relikt prošlosti, nego kao jedan izvorni dokument muzike koja se žilavo bori da nadje svoje mesto u ovom digitalnom svetu. Po meni, bojim se da novim generacijama neće biti interesantno, zato sam i dodao sliku mališana sa mobilnim telefonom I gramofonskom pločom Boba Dilana, lako vidljivo šta je izabrao. Na premijernoj projekciji filma Bob Dilan – Potpuni neznanac u bioskopskoj sali od 250 mesta, bilo je nas tridesetak, ne vise. Meni za utehu, bilo je par mladjih, sredjoškolskih, lica. Iskra nije ugašena, kao ni nada…
Miodrag Marković
