BOB MARLI

Uvek sam se pitao postoji li mesto gde se sreću svetovi. Ne geografski,
nego kulturološki, ne politički, već oni obični, svakodnevno protkani
ljudskom rukom i glasom. Ima li te niti koja spaja ljude različitih
pogleda na svet, drugačijih boja i rasa, a pogotovo običaja i verskih
opredeljenja.

Da, ima, ali samo nije muzika, nije samo film, a još manje
su to ratni sukobi. Ne, ne čudite se, istorija sveta je istorija ljudskih
sukoba i ratovanja, ali ne želim o tome, nije prikladno na ovom portalu.
Fudbal je taj što spaja ljude, kao nijedan sport. Prosto, igraju ga svi na
ovoj našoj planeti. Kakva je takva je, naša je, kakvi smo takvi smo,
mada uvek možemo biti gori. Ali strast prema fudbalskoj lopti je
nemerljiva. I da skratim, nije tačno da ga žene ne vole, to je poturanje
neistine od malog broja muškaraca koji ne vole isti. Fudbal je borba
neprestana, jer samo u njemu, za razliku od drugih sportova, i slabiji
može pobediti moćnijeg. Kao i u realnom životu. Srce, ljubav i nada.
Tinja do poslednjeg zvižduka sudije, odnosno daha odlazećeg bića.

E, sad, čemu ovoliki uvod. Zbog toga što ovih dana je počelo evropsko
prvenstvo u najvažnijoj sporednoj stvari na planeti. Nije bitno što pola
naše domovine neće biti u prilici da kroz šareniš velikih ekrana isprati
navedeni dogadjaj, biće tu drugih velikih istorijskih dogadjaja koji će
zaseniti ovo malo nepotrebnog loptanja drugih učesnika, jer nas tamo
odavno nema. No, kad god povežem fudbal i muziku, uvek mi pred oči
izadje jedan, više nego zanimljiv lik. Bob Marli. Muzičar, britkog jezika,
osoba sa stavom, borac za slobodu ugnjetavanih i ponižavanih, bez
obzira na poreklo, veru i naciju.

Naime, prošlog meseca se navršilo četrdeset godina od smrti najvećeg
rege muzičara koji hodaše i pevaše tu vrstu muzike. Ne znam, ali
njegovi savremenici kažu da je bio i odličan fudbaler, sa istim žarom se
unosio u loptanje kao i u muziku. Sticajem raznoraznih okolnosti, a

dobar deo je bio i do njega samog, prerano nas je napustio, u 36. godini
života. Sumnjam da je sva muzika iz njega izašla, verujem da su
postojali u njemu još neotkriveni izvori muzike, skriveni i potajno se
nadavši da mogu kroz stih izaći iz njega.

A taj stih, njega, kao večnog samotnog putnika, i kada napušta voljeno
biće, krasi nekom blagom pozlatom, kao kada u pesmi No woman, no
cry (Ženo, ne plači), odlazi, ali joj ostavlja i veru u budućnost, sa
upozorenjem, da ne zaboravi prošlost. No, vrhunac stiha je kada kaže
"Moja stopala su jedina kočija, moram da nastavim dalje". A to "dalje"
to niko ne sluti koliko je daleko ili blisko, ali je tu oko njih, te zato ne
postoji ni razlog za suze, ni kada ostavljaš, ni kada si ostavljen.
Budućnost žmirka, ali se ne otvara. Stoji tamo negde zacrtana na
obrisima oblaka i čeka svoje nesudjene putnike.

Svoj beg iz siromaštva mnogi su videli u muzici, i naravno, u fudbalu.
Nije Bob Marli tek tako zablistao u muzičkom svetu. Jeste bio glavni
nosilac svih muzičkih previranja sa Jamajke, ali se dugo i tražio u tim
mikro svetovima. Borio se za Crni kontinent i muzikom pokušao
povezati sve ljude i usmeriti poglede ka problemima uniženih. U pesmi
"War" (Rat) naglašava da je siguran u pobedu i da će dobro nadvladati
zlo, da nema superiornijih i da trebaju prestati podele na gradjane prvog
i drugog reda (tužno je to što su se vremenom pojavili i gradjani trećeg
reda), jer onda nadvladava rat kao neizbežna opcija za sve, i svi postaju
nesrećni, u svim delovima sveta. Poenta je da rat ne donosi nikome
sreću. Ni pobednicima. A ljudi, različitih kultura, vera i nacija, bi trebali
da se bolje upoznaju. Naravno da je za to neophodna želja svih strana.
Žao mi je, ali ljudi se u današnje vreme sve teže upoznaju, a surovi
danak digitalizaciji tek će u narednoj generaciji ostaviti neizbrisivi
otisak.

Neizbrisiv trag u svetskoj muzici ostavio je i Bob Marli, taj poročni car
regea, nanizavši u svom opusu 13 studijskih i 6 živih albuma, što je, ako
se uzme da se u najboljim godinama stvaralaštva pridružio Džimiju,
Dženis i drugima, popriličan diskografski uspeh. Svaki njegov album je
ciljan, svaki njegov nastup je borba za boljitak onoga što je predstavljao
kroz svoju muziku i tekst.

Bob Marli obeležio je kraj sedamdesetih godina i početak ranih
osamdesetih. Prerano je stao. Album koji možda najbolje ocrtava rad
Boba Marlija je svakako "Exodus", koji u sebi sadrži, pored
dominantnog regea, elemente bluza, soula, roka i fanka. Tu još optira
klavir i duvačka sekcija. Album je pitak i ugodan za slušanje u svim
intervalima. Napominjem da je isti najprodavaniji rege album u istoriji
navedene muzike, a magazin Tajm ga je proglasio albumom veka.

U proteklih četiri decenije svašta se izdešavalo u svetu, kako u muzici,
tako i u drugim oblastima umetnosti, kulture, znanja i svakojakog
stvaralaštva. Bilo je i onih drugih. Na ovom evropskom fudbalskom
prvenstvu neka pobedi zaista najbolja ekipa, a Bob Marli i dan danas
bije svoje bitke kroz ostavljeno muzičko nasledje koju baštinimo svi mi
koji volimo muziku, slobodu i ljubav…

Bobe, mirno sni svoj sanak kojim si bar na tren uspeo da spojiš svetove.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/bob-marli/