Човек који је био савршен у свом несавршенству, горко весели песник са крајолицима трезвености душе, више наклоњен сивим бојама него јарким сунчевим светлостима, елитни јахач медју обичним смртницима кога живот није умео да заузда, но с друге стране, често је био усамљен на оној страни за коју је сматрао да му припада по праву његове спремности да се избори за властити став, сопствену наклоност за оно што он сматра да је приоритет.
Его му је био приоритет у свеваскршњој борби да надјача лавеж који га је безмало пратио кроз полувековну каријеру. Да ли сте га приметили као акустичара за групом Сунцокрет, или као неприкосновеног фронтмена Чорбе, или се можете сетити његових кабаретских наступа са Арсеном у другој половини осамдесетих година прошлог столећа, или као књижевника чији опус врца од уједа са дна па све до врха власти, директно се обративши Богу кроз свељудску химну Погледај Дом Свој Анђеле, не штедећи друге, а најмање себе, није ни битно јер је и у вама оставио трага.
Да, зајахао је ветрењаче, никада не спустивши се са истих, попут несташног дечачића који је веровао да ветар, како може донети све под својим прстима, такодје може из свог окриља продувати све оно што је лоше. Дубоко оставши велики дечачић чак и када се претварао да је уморан од неразумевања његових стихова, лаконски је одмахивао руком и ћутећи често казао много више од оних других који су по шаблону дифолта сваког идеализма и проносиоца идеја тренутне власти, ударали по њему. Ваљда знајући да су се сами сместили у његове стихове и промашивши све у животу на шта су циљали, окомили су се на Борино виђење света и појединца у њему.
Да, био је особено луд на више начина, потребно је само пустити машти на вољу и лако се да пронаћи тај трачак ратничког бубња у свим стиховима који су тако бурно излазили из његовог записа, без лажне скромности и бајаги снебивања. Како је био оштар кроз стихове, није му мањкало ни у свакодневном животу. Широки друм је био увек стаза његових мисли и речи. Не либећи се да без устручавања искаже све што му лежи на срцу као сваком малом, обичном, људском бићу, као неуморни ратник на прљавом небу, збрајајући истине и подцртавајући лажи, временом је постао институција сама по себи, понекад чак и опозиција сам себи, што само говори да је Бора био оно гротло пркоса живота и опонент смрти, без снисходљивог повлачења, чак и онда када можда није био у праву. Но, никада му се не може порећи да је имао своје мишљење, властито надахнуће среће и бола.
Да, био је врхунски музичар и текстописац. Без икакве усиљености успешно је за своје речи кројио ноте, лепршаво и опоро сецкајући животне мисли и упозорававши на сву ону слудјеност људског колективитета која неумитно прати људски род на његовом вучјем путу истребљења.
Да, био је нескривени боем, уживао је у животу и свему ономе што прати исти, никада не скривајући менталитет вође и победника, пркосног отпадника од свих наметнутих класичних правила понашања и задатих ставова.
Да, Бора је овај пут на штиту, часно, можда уморан од свих оних унапред чеканих битака, али је остао оно што је увек и желео: да буде и остане свој, ма и по цену живота. Цех је платио.
Миодраг Марковић
Петровац на мору 4. септембар 2024.
