Nekada se ljudski vek završavao u kasnim tridesetim, da bi, kako prolaze
vekovi, isti bio produžavan. Sada, što pretekne od silnih ratova i najava istih,
graniči se sa savim pristojnom prosečnom cifrom od oko osamdesetak godina.
Naravno, kada imate 15 ili 20 godina to vam je nezamislivo daleko, nemoguće
ostvarivo i jednostavno ne razmišljate o tome. I ne treba misliti. O tome koliki je
čiji starosni vek odlučuje priroda, možete se samo baviti vašim radnim vekom. No,
ne umire se samo u osamdesetim, tu je bar statistika neumoljiva. Svako pravilo ima
izuzetaka.
Jedan od takvih je i američki kantautor Willie Nelson koji je nedavno izdao
jedan odličan album pod kratkim imenom Border (Granica). Čovek ima punih 91.
godinu i još uvek, ne samo što je živ, nego je i muzički radno aktivan. Predivna
naslovna numera govori o vekovnom problemu prelaska granice, svakakvih
osobenjaka, poštenjačina, oholih, ali i onih koji svoju sreću, ako je uopšte ima,
pokušavaju pronaći na nekakvom drugom mestu. Uvek je nezahvlano raditi na
granici, no tako je kako je. Ne, Vili nije autor ni muzike, ni teksta, ali numera u
njegovom izvodjenju zaista zvuči otužno, beznadežno tiho, ali ne i umorno.
Pomenuta granica može biti bilo gde, ne samo izmedju Meksika i Sjedinjenih
Država. Medjutim, najteže je preći granicu u vlastitoj glavi.
Frapantno zvuči podatak da je navedeni album sedamdesetpeti (75) studijski
album Vilija Nelsona. Čovek koji je dobrano ispratio dvadeseti vek, a da čak i u
ovakvom otpatku od dvadesetprvog ima šta reći, od deset numera sam je napisao
četiri u saradnji sa Badijem Kenonom. Sam album je pitak, više akustički doteran,
nežan, ali u svom perfekcionizmu slobodan i na momente neuhvatljiv poput
pustinjskog vetra.
Snivati o nekakvoj budućnosti čoveka koji je zagazio u desetu deceniju svog
življenja, bilo bi toliko nesuptilno glupo i maliciozno, dok isti peva o prošlosti i
sadašnjosti na način svima razumno prihvatljiv. No, najlepša numera je Nobody
Knows Me Like You (Niko me ne poznaje kao ti), tekst i muziku uradio je Mike
Raid. Predivna balada koja toliko ljubavi i poštovanja ima prema voljenoj osobi, da
u poznim godinama se shvati koliko čovek može biti voljen, čak i kada to nije
zaslužio, i on to zna, ali, kao i uvek, kasno shvati. Vreme koje korača uz nas je
čudo, kao i sam život koji ga trpi, sve dok nas ne slome te male naše olujne zamisli
koje nikada sproveli nismo. No, uvek ima neko ko nas nosi na svojim ledjima, ko
nas bolje poznaje čak i od nas samih. U Vilijevom izvodjenju to zvuči poprilično
nestvarno, ali duboko produhovljeno i proročki.
Album Border je tako koncipiran da se isti može slušati uz jutarnju kafu,
popodnevnu dokolicu ili uz zalazak sunca. Tih nešto više od pola sata muzike bilo
bi pametno da podelite i sa nekim drugim, ne morate ga slušati sami. Najveće zlo
je osama koja je u početku nepropoznatljiva, često i ugodna, ali tišina vremenom
razbija i najjaču stenu. U vremenu digitalne opskrbe svega i svačega, pomenuti
album možete lako pronaći i odslušati, a da vas ne košta ništa sem utrošenog
vremena. Onda ćete lakše i shvatiti o onome što je tekstualno ispisano gore.
To nije samo poštovanje prema umetniku koji je u svojim poznim godinama
nanizao brojna priznanja, bio to što je bio i podario muzici svaki segment svoga
izražavanja, već i omaž svima onima koji su celog sebe utkali u ono što su radili,
ne samo u muzici, već i u književnosti, slikarstvu, odnosno sveukupnoj umetnosti,
bilo kada i u bilo kom vremenu. Biti umetnik, nema veze sa godinama već sa
celokupnim stvaralaštvom koje je izgradio za vreme svog bitisovanja u onom delu
perspektivne umetnosti koju je izabrao. Trajnost je nešto što ne sme biti
zanemareno, ali je kvalitet ono što ga održava. Jednostavno rečeno, ili jesi ili nisi,
odnosno valja li to što se radi ili ne. Willie Nelson još uvek ima i kvalitet. Album
Border (Granica), ocenio bih kao vrlo dobar i svakako jedan od boljih u ličnoj
muzičkoj istoriji Nelsona.
Na kraju, da nije bilo jednog prekookeanskog komentara koji je sebi dao za
pravo da govori o godinama navodeći izvodjače i bendove koji su po njemu
odavno trebali biti, pretpostavljam, na penzionom platnom spisku u dubokoj
mirovini, jer imaju osamdesetak i kusur godina, a ne da se bave muzikom, i još da
objavljuju nova izdanja. Pošto sam ne mislim još da mrem, a poprilično sam
daleko od one prosečne životne cifre, te kako ni za jedan tekst ne profitiram, no ga
pišem iz četrdesetogodišnje ljubavi izmedju muzike i mene, svesno sam uzeo
najstarijeg aktivnog izvodjača i njegov novi album da u kratkim crticama isti
opišem, dajući na znanje da godine ne igraju nikakvu ulogu za one koji znaju šta
rade i šta stvaraju. Naravno da ima i onih drugih koji bi trebalo da pogledaju ima li
tragova iza njih. Lično, sa tla gde sam rodjen, slobodan u izboru i načinu pisanja,
koji može nekima biti simpatičan a nekima i ne, sve dok mislim da ima bilo
kakvog smisla da pišem o takvim veličinama u poznoj dobi kao što su Deep
Purple, Dilan, Rolling Stones, pa i Willie Nelson, ja ću to sa osobitim inatom i
činiti, a na uredniku je da proceni koliko sam muzičko-literarno pismen ili ne,
odnosno vredi li ta žvrljotina ili je za korpu u uglu. Ipak, ukusi su različiti. De
gustibus non est disputandum.
Miodrag Marković
