317
Једне хладне вечери за време божићних празника, дечак стар око шест или седам година стајао је, усамљен, пред излогом једне радње.
Није имао ципеле, а одећа му је била сва у ритама. Једна млада жена, која је туда пролазила, запазила је чежњу у његовим светло – плавим очима. Узела је дете за руку и увела га у радњу. Тамо му је купила нове ципеле и топлу одећу.
Изашли су поново на улицу и жена рече дечаку: „Сада можеш да се вратиш кући и нека ти је срећан празник.“ Дечак је погледао у њу и питао: „Да ли сте ви Бог госпођо?“
Она се осмехнула и одговорила: „Не сине ја сам само једно од његове деце.“
Дечак на то рече: „Знао сам да сте у некаквом сродству.“
Драги наши ближњи,
Ова прича дошла је до нас посредством једног предивног свештеника из Ниша, Оца Раше, па са тим у вези имамо и његов благослов да је употребимо у нашем обраћању вама.
Прегршт дивних порука носи ова прича. Ликови у њој су у сваком тренутку огледало и слика свих нас, наше садашњости, прошлости, а како ствари стоје и наше будућности. Анализирајући детаљно ово дивно дело, прво, а верујемо и највредније, што ћемо у њему препознати је љубав хришћанска, оличена у гесту младе жене, према дечаку.
Ту препознајемо испуњавање заповести нашега Господа Исуса Христа, који је на данашњи дан дошао у свет да спасе људски род, а која нам поручује: „ Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39).
Смишљено почесмо ову поруку речју „ближњи“, јер Господ нас учи да је сваки човек наш „ближњи“ те смо самим тим позвани да га љубимо, бринемо за њега, да му посвећујемо пажњу и тако испуњавамо заповест која нам је дата.
Наша професија, просветног радника, засигурно, више од било које друге, пружа прилику свакоме од нас да се среће са невероватним судбинама дечице са којом радимо и чијим тананим душама усађујемо систем вредности, приближавамо бројне науке, знања, учимо их вештинама, али оно што је највредније од свега што можемо да им пружимо је љубав, искрена…
Љубав, којом се Бог Отац, Сведржитељ неба и земље обратио људима на земљи пре 2024. године, када је сина свога Јединороднога дао у намери да нас кроз њега спасе.
Да ли сте икада чули за већу и искренију љубав од ове у којој се Бог одриче сина, због спасења света ?
Немогуће је то обичним људима, али тежња да будемо као Бог наш, води нас ка прогресу у вери, приближавању истини и искрености и на крају савршеној љубави…
Под пуном одговорношћу користимо позицију да позовемо колеге, наставнике, учитеље, стручне сараднике и све друге запослене у образовном систему наше земље да у деци/ученицима тј. нашим ближњима, видимо Христа, да превасходно будемо синови Божији и преузимајући делом и васпитну улогу, поред образовне, дамо крила њима и на уштрп знања им понудимо Божију науку, као врхунски систем вредности.
Будимо као мудраци са истока, који пратећи звезду репатицу долазе да се поклоне Исусу Христу, донесимо својим ђацима дарове који ће им бити подршка у узрастању и напредовању у животу.
Читајући испонова ову причу у истој препознајемо још и милосрђе, пожртвовање, човекољубље, дарежљивост (код жене), ревност у вери, кротост, уздржљивост, смерност и моралну чистоту (код дечака) и молимо се Богомладенцу Христу, Богу нашем, да у срца наша и наших ближњих усади ове врлине, а умањи и избрише грехе, да би га достојно дочекали с песмом/тропаром празника:
Рождество Твоје, Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчи звјездоју учахусја, Тебје клањатисја, Солнцу правди, и Тебе вједјети с висоти Востока, Господи, слава тебје!
( Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! )
СРЕЋАН ПРАЗНИК
МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ !!!
