Nekada su snegovi svojim plaštom već sredinom novembra obradovali sve one koji vole nagoveštaj zime,
a oko Nove godine već bi led okovao uličice i sve bi odisalo nekim ležernim tempom. Ljubavi su obično
svoj zanos započinjali tokom proleća, onda kada je to godišnje doba bilo zaista u skladu sa kalendarom, a
one istrajnije trajale su bez obzira na godišnje doba.
Uvek je bilo problematično preterati one teške,
surove, jesenje dane. U ranu zimu, već bi postajalo mnogo lakše, ili se to samo činilo.
Sklopila je knjigu, laganim pokretima prstiju vratila obeleživač stranica medju korice. Duboko je
uzdahnula i opet odlutala u osinjak neistraženih snova, tiho šapnuvši, valjda da je niko ne čuje od
ukućana, da će odmah po Novoj godini i svim nastupajućim praznicima, promeniti svoj život. Učiniće sve
da se posveti sebi, da zaboravi na sve bivše ljubavi, pa i na ovu u kojoj je sada, a već poduže od njega
vesti nema, da će ostaviti cigarete, da će voditi zdrav život, a da će svakako izbaciti prvo slatkiše iz
upotrebe… Uključila je kasetofon i iz istog začula se numera Vejte snegovi. Tople suze krenule su niz
obraze, opet je bila ona stara, ranjiva, izmorena od sebe same.
Pomenuta numera se nalazi na petom ostvarenju grupe Zana a koji je izdat od strane PGP RTB. Sa novom
pevačicom Natašom Gajović, više no prijatne spoljašnjosti i izuzetnim vokalnim opsegom, album
Otkinimo noćas zajedno iz 1987. godine došao je na dobar prijem, kako kritike tako i publike. Uradjen u
klasičnom pop maniru. Album su upriličili, već proveren trojac, Zoran Živanović Kikamac, Radovan
Jovićević i Marina Tucaković. Od devet numera, pored naslovne, megahit je bio Vejte snegovi. Na stranu
što je sam bend bio pravi klupski bend, što su im svi albumi, pogotovo za ono vreme, bili odlično
producirani, isti odiše sa puno muzike, tu su klavijature, duvački instrumenti, prateći vokali i veseo ritam
koji prati gotovo celo izdanje, ali ne možete se oteti utisku da je Otkinimo noćas zajedno ipak, jedan
Zanin prosečan album, svakako ne na istom stupnju kao drugi i treći ( Dodirni mi kolena i Natrag na voz).
No, imao je jednu baladu koja je zarila nož u srce svim zaljubljenima, to su već pomenuti snegovi…
Jednostavni stihovi, ali u sklopu muzike i vokala sjajno rasporedjeni, ne previše napadni, ali izražavaju
svu onu tugu koja gradi oklop oko ženskog srca, otapa stare rane a nove uveliko stvara. Bol iskazana u
svoj onoj nemoći može se zaceliti samo imaginarnim drugom, koji teško da može pomoći, a to su
snegovi. Boki Milošević, maestro na klarinetu, vešto je obojio solo u numeri pokazavši da i nespojivo
može biti u funkciji ljubavi, a da onda padaju sve podele u muzici. Postoji samo dobra i loša. Ostalo je,
manje više, stvar ukusa.
Čekala je razglednicu, pismo, čestitku ili već bilo šta. Poštar je uporno prolazio pored njenog doma
krajem decembra te 1987. godine. Stigla je i ta Nova, opet nekako hladna i daleka Nova godina, njoj se
činilo da je ista već pohabana na samom početku i da će biti samo jedna u nizu prošlih, proletelih, a
saavim običnih godina. U to vreme, a bitno je, verski praznici se jesu obeležavali, ali se nisu slavili, bar ne
tako javno. Božić u 1988. godini pao je u četvrtak. I njoj je to bio običan dan. Tako je učena od malena,
kući, školi… No, začulo se zvono na vratima. Nehajno je otvorila, poštar je samo klimnuo glavom i dao joj
je u ruke običnu, belu kovertu. Nervozno je otvorila istu, srce je užurbano udaralo, a u obrazima je već
osećala vatru pre nego što je i bacila pogled na slova. Sadržaj je bio kratak, ali tužno učinkovit. Samo
jedno kratko Žao mi je, u potpisu On. U koverti je bila i njena slika sa vlastitim potpisom na poledjini
Zauvek tvoja i nečitak datum… Crno bela fotografija koja joj nije dozvolila da zakorači u obojeni svet.
Prst je dodirnuo plej na kasetofonu i opet snegovi su prosuli suze… Volela je i Zanu i tu numeru, ali volela
je i Njega. Da, sada ima samo kasetu.Izvukla je kasetu i nervozno zgužvala traku. A slutila je, već poduže
vreme. No i nadala se, isto poduže. On je ostao u velikom gradu, ona u provinciji. Vremenom se pomirila
sa sudbinom. Nastavila je da puši, ugojila se jedući slatkiše i ostala sama. Sve ove godine. A on je završio
fakultet, bavio se i politikom, ali ne usput, tako da je imala uvid u njegovo žvotno kretanje. Nikada više
nisu kontaktirali. Trudila se da ga vremenom isprati u zaborav. Jedino i sada, kada na radiju zaluta song
Vejte snegovi, ustrepti i blago se strese. Uzme knjigu i utone u novi val sećanja.
A bend Zana i danas traje, gura, nova pevačica, novi ljudi, samo stare emocije radjaju nove puteve i
lagano ruše se svi snovi. Nema veze što je to bio samo jedan Božić u nizu, nekom donese i dobra,
nekome i tugu uzdiže. U toj raspodeli kolača, vazda je bilo i ovako i onako. Ni snegovi, odavno nisu više
kao što su bili, ali vejavice u duši uvek ostaju. Nekome i zaveju trag…
Miodrag Marković
