У ишчитавању многих смислених дела које су створили уметници
кротког гласа, поприличног интелекта и дара за оно за шта су исти у
каснијем периоду свога живљења надоградили, са мање или више укуса или
не, саплетох се измедју неких предјашњих светова и овога новог што га,
као бајаги, живимо у шестој брзини. У наручју истине, која углавном
испливава са поприличним закашњењем, препознавању сржи духа
човекољубља између онога што се морало и требало десити, стоји тешки
дизгин којим се управља нашим животима. Вечити јарам послушности и
беспотребног доказивања оданости бива наградјен кроз просуту шаку
златника или само стављањем руке на раме уз лепе речи подршке. Како за
кога, како где или једноставно, како се коме згоди.
А задесило се то, да је један од најбољих рок албума у историји
музике са ових врелих простора, управо настао кроз давање одушка на
време које је тек хватало замах у својој лудости. Што није исто што и
луцидност која из сваке нумере, на свој начин, скривено или сасвим
транспаренто, бива предодређена да остави печат на истом. Пишем о
албуму који је тачно пре четрдесет година изашао из јутарњег сивила да би
упознао и намакао завесе сутона који је тек следио. Чекајући Сабат Са
Шејтаном је можда и најбољи албум оног компактног сарајевског
бенда простог назива Забрањено Пушење. Ако им је први албум Дас ист
Wалтер настао из зезања и шале, овај други је веома студиозно и са
пажњом рађен и урађен.
Но, бенд је, само нешто мало више од пола године раније,
захваљујући игри речи, сам себе довео у позицију скриминга од стране
естаблиштмента. У маршала се, ни у шали, а камоли на јавном скупу, није
смело дирати. У балканским неспокојима и душевним немирима, свако
мишљење које одудара од званично прокламованог, како год оно било,
има своју цену. Некада су властити казамати много тежи, него они други
у којима се под присилом ишло на рециклажу мишљења и вољно одслуживање
милости јачих од себе. Побуна против таквог стилисаног и уоквиреног
начина животарења, тихо је скривена у поменутом албуму.
Сабах представља цик зоре, онај тренутак када се сунце својим
зрацима бори да пригрли јутро под своје оквире. Многи од нас исти дочекали
нису, али поигравање са ђаволом, односно провођење времена, до
тог одласка ноћи и уплива у само јутро, са Шејтаном, није ништа друго но
игра речи са тешком дангубом и бесциљним лутањем кроз живот. Сувише
дуга је ноћ, али је дах јутра прекратак. Сви ми, хтели то или не, каткад се
заиграмо са тим враговима у нама самима, а да нисмо ни свесни да они
постоје. Ослушкујући бат одласка његових корака заједно са ноћи,
надамо се срећнијим и здушнијим тренуцима. Та, проклета нада, узалудан
је стих који нас углавном не води нигде до у још само један покушај
сопствене обмане да се живи онај прави живот достојан сопствене
имагинације и претказања свега онога што смо желели, али нисмо остварили.
А Забрањено Пушење је баш то хтело, да кроз шегу и лаку забаву
зарони што дубље у сав онај постојећи талог времена у којем су се
утркивали са шејтанима, да докажу своју присутност на рокенрол небу и,
зашто крити, буду популарни код својих вршњака, али и код оних мало
озбиљнијих, што је, показало се у њиховом случају, било теже но што су
умислили. У седамнаест стилизованих тема, на дуплом албуму, показали
су како један рок бенд са маргина сарајевске калдрме може да се, бар
на тренутак, претвори у једну смелу звезду водиљу ка отрежњењу шире
популације, или једноставно да им открије некакав другачији приступ животу
који су имали у то време.
Можете да их не волите или само принудно подносите на њиховом
путу расцепа светова, али оно што је Давор музички усликао својом
руком, а Ненад пустио из себе, кроз Пашину продукцију и начин изводјења
нумера свих осталих чланова бенда, пажљивим слушањем и ишчитавањем
текстова измедју редака, добијате прилику да, и после толико година,
преслушате врх рокенрола са простора Балкана кроз веома атрактиван
албум и за садашње прилике, а не камоли за оне од готово пре пола века.
Време неумитно тече, трагови прошлости раде своје, али оно што вреди
увек траје и опстаје.
Сјајно дизајниран, живописно уткан наслов албума на сам омот,
речито говори да, и пре преслушавања истог, зна се ко односи победу, а то
свакако није онај клонули лик за столом, док ђаво ужива у још једном
испијању тудје несреће. Прва страна албума једностанвно музички
разбија. Стање Шока, едукативно зрело просипа сам срж рокенрола на
близак начин приступачан свима. За њим иде, умереног ритма, Девојчице
Којима Мирише Кожа, која се и дан данас може веома често чути на радио
станицама које преферирају рок звуку. Лутка Са Насловне Стране само
наставља тематику недосањаног сна тинејџера и пропасти девојке која
сем лепоте, ништа друго нема. Док Чекаш Сабат Са Шејтаном је
илустрација кокетирања са ђаволом и његовим слугама, све до оног часа
када се исти ушуња у душу младог човека и почне је систематски разарати.
Медјутим, наставак тог разарања снова и битисања у строго
контролисаним оквирима чује се и осећа из воза Козара експрес који иде на
печалбу, оставаљајући иза себе све оно што се воли. Ибро Дирка је тема
која начиње душу младог локалног свирача, који се не сналази у свету
сурове тематике коју нуди естрада. Бити уметник у души, није исто и бити
уметник на естради. Нумера је урађена у кантри маниру на балкански
начин.
Следећу нумеру коју бих издвојио са албума је Ујка Сем, сјајна
тема која збори да све стиже на наплату и то онда када се најмање
надамо. Сањао Сам Ноћас Да Те Имам и Кажу Ми Да Новог Фрајера
Имаш су одличне нумере. Када се тежи да се сан бар за трен претвори у
реалност, но тешка збиља растура било какав смислени облик постојаности. С
друге стране, остављени младић кроз смех брани своју тугу правдајући
потез, своје сада већ бивше љубави. И сада, на крају свих крајева, иако
није последња нумера на албуму, долази епска балада о свим
навијачима који са помешаним осећањима испраћају свог фудбалског
идола Асима Ферхатовића. Некада се лоптање играло срцем, душом и
љубављу, то није био само трансфер од клуба до клуба, па ко више понуди.
Витештво се платити не може, то је порука теме Недеља Када Је Отишао
Хасе. Постоје увек драги људи, а да их не морате никада и упознати.
Оцртавање човеког дела лежи у свиме оним што носи, не само што
исказује. Но, то су можда неке вредности за далеке, прошле светове и
времена…
Да, био је то један одличан албум, блузерски одрадјен на рокенрол
начин сарајевске класичне школе музичког надахнућа, читанка оданости
поштењу проткана љубављу и самопостојањем. Лежеран и скроман, а на
другој страни постојан и врло богат албум, како музички, тако и
текстуално. Нескроман и шегачки, тих и блиндиран срећом, водећи све оне
битке које не могу добити, чланови бенда укрстили су све своје потенцијале
једне провинције и покушаја настанка велеграда. Њихови светови су
далеки, у каснијем периоду показали су се и другачији, али то што је онда
Забрањено Пушење осмислило, пустило на винил и пренело на музичку
сцену, заслужује свако поштовање.
И када продје све, али када заиста продје све, када се сведу рачуни,
што они раније плаћени, што они који тек пристижу, да ли је могуће одиграти
реми са Шејтаном, да ли укус нашег времена, ипак кипти са усана дјавола,
да ли је могуће увек одупрети се истом, без обзира шта нам се нуди на
карираном столу безвременског беспућа. Бојим се да смо преслаби да
победимо врага у нама, али да без проблема можемо скупити 20 поена
за карташким столом. Проблем је само што ђаво има 21 поен. Одакле
му увек карта више, не знам, али за корак је увек испред нас. Зато
одслушајте комплетан албум описан на мој начи, али у целости и са
пажњом посвећене особе. Можда тек тада разумете да имате пред
собом један питак, бритак и веома духовито софициран албум. Исти јесте
објављен у неко време почетка одталожења неспокојстава, али носи
укус и мирис стваралаштва Меше Слимовића и Иве Андрића, оног времена
стилизованог и за срећу и за мук. Ваше је само да размислите измедју два
клика на телефону или рачунару. Све друго одради Шејтан у нама…
И на крају, испод наслова намерно сам ставио властиту грамофонску
плочу, коју сам, подсећања ради, пре самог писања текста, преслушао.
Жеља ми је да се види како заиста изгледа омот плоче после четрдесет
година, без икаквог улепшавања. По мени, грамофонске плоче требају
бити у функцији слушања истих, а не да стоје ради само хвалисања да се
поседују. Моја плоча Забрањеног Пушења изгледа очувано, колико се
могло, али је заиста разваљена од слушања. Не поседујте било шта што не
користите, чему то… Али зато уживајте у малим стварима, живот чине ситнице.
Миодраг Марковић
