„Имам 13 година радног стажа, докупио бих још две године. Увек ми је уплаћиван минималац, а сада бих откупио две године на 54 одсто. Колика би ми била пензија, и да ли могу да откупим те две године јер сам већ напунио 65 година?”
„Зашто ме пореска управа тера да плаћам доприносе и после 45 година рада, а тај новац ми се свакако не зарачунава у пензију?”
„Супруга је за себе уплаћивала 13,5 година доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Ја нисам, јер нисмо имали пара за обоје. Ја бих сад да наставим да уплаћујем бар још две године док не напуним 15 година стажа, колико ми треба за пензију. Тако не би пропале ни њене уплате, а и ја бих имао нека примања. Чуо сам од комшија који су радили у Немачкој да ако имаш пет година стажа добијаш од њихове државе пар стотина евра као неке социјалне пензије. У Аустрији већ после две године може да се добије неких 50 евра месечно.”
Ово су само нека од питања која стижу „Политици” у нади да ће се када јавност за њих сазна можда и решити.
Како Закон о пензијском и инвалидском осигурању ПИО прописује, стаж не може да се откупи једнократном уплатом. Тако нешто би било могуће једино да је постојала пријава на пензијско осигурање у протеклом периоду у том трајању, а да обвезник уплате доприноса није уплатио доприносе за ПИО (ако послодавац за две године није платио доприносе), пише Политика.
Упитан да ли је у досадашњој пракси постојала могућност да се овакви прописи измене у корист оних који су покушали да остваре какву-такву пензију, др Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета Србије, каже за „Политику“ да постоји могућност да се преиспита и потенцијално унапреди законска одредба која онемогућава осигуранике којима недостаје пар година радног стажа да испуне минимални услов за старосну пензију од 15 година стажа, тј. да ових пар година потенцијално уплате и након навршених година старости за пензионисање.
– Интересантно је да је у иницијалном Закону о пензијском осигурању радника из 1922. године био прописан минимални пензијски стаж осигурања од 10 година као услов за остваривање старосне пензије, али је такође било прописано да се осигураницима врате уплаћени доприноси уколико нису испунили услов за пензију јер су доприносе уплаћивали краће од 10 година – каже Алтипармаков.
Иако овакво решење поврата уплаћених пензијских доприноса не би у данашње време било примерено, те га и друге европске земље не практикују, ова чињеница ипак указује на потребу да се додатно изађе у сусрет осигураницима којима недостаје пар година пензијског стажа. Примера ради, да им се омогући да наставе да уплаћују пензијске доприносе и пар година након законске границе за пензионисање, како би скупили неопходних 15 година и остварили право на старосну пензију, истиче саговорник.
У вези са одредбама Закона о ПИО које онемогућавају рачунање пензијског стажа преко 45 година, чак иако осигураници уплаћују додатне доприносе, ради се пре свега о елементу социјалне солидарности, будући да је веома мало осигураника, практично на нивоу статистичке грешке, уопште у могућности да ради и остварује стаж дуже од 45 година.
– Није искључено да ће у будућности, са продужењем животног века и са новијим и флексибилнијим облицима запошљавања, бити и више осигураника који ће моћи да акумулирају више од 45 година стажа. Као што је својевремено био случај када осигураници нису могли да у потпуности остварују пензијска права у сегменту преко 40 година стажа, па је сада та граница подигнута на 45 година, могуће је да ће у неком наредном периоду бити сврсисходно преиспитати ову законску одредбу. За сада не видим превише разлога или основа за тако нешто – закључује др Алтипармаков.
