На српским аутопутевима честа је појава да возачи остају у левој траци и након завршеног претицања, иако је десна трака потпуно слободна
Оваква пракса успорава саобраћај, ствара нервозу код осталих учесника и значајно повећава ризик од саобраћајних незгода. У Немачкој је овај проблем решен неформалним, али стриктно примењиваним „правилом 20 секунди“.
Ово правило налаже да возач сме да остане у претицајној (левој) траци само уколико у десној траци не може да вози најмање 20 секунди без потребе за успоравањем. Тиме се избегава такозвана слалом вожња (стално мењање трака) и одржава кључна проточност на аутопутевима.
Немачка пракса и казне
Вожња у левој траци у немачким саобраћајним прописима дозвољена је искључиво за претицање. Иако „правило 20 секунди“ није званично записано у закону, оно се примењује на основу судских пресуда и снажно га подржава немачки ауто-клуб АДАЦ.
У неким немачким покрајинама, попут Баден-Виртемберга, полиција активно користи камере из цивилних возила како би санкционисала возаче који непотребно заузимају леву траку. Казна за тај прекршај износи 80 евра и повлачи један казнени бод.
Да ли је време за увођење правила у Србији?
Вожња десном траком је основно правило безбедног саобраћаја на аутопутевима, али се у Србији оно често крши. Увођење „правила 20 секунди“ у нашој земљи дало би возачима јасну смерницу да се након претицања у најкраћем року врате у десну траку, осим ако их друго возило не би одмах успорило.
Овакав приступ би значајно смањио нервозу на путевима, убрзао проток саобраћаја и допринео повећању безбедности свих учесника. Остаје да се види да ли ће надлежни органи у Србији размотрити ово решење и у којој мери би оно било прихваћено међу домаћим возачима.
БОНУС ВИДЕО:
ЗНАТЕ ЛИ ЗАШТО КУЦАМО У ДРВО ПРОТИВ УРОКА
Неко то ради лагано, прстима по столу, неко тражи баш комад дрвета, а има и оних који, ако нема дрвета у близини, куцну у сопствену главу уз речи „дрво“.
Овај обичај је толико раширен да га прихватамо здраво за готово, али мало ко заиста зна одакле потиче и зашто баш дрво.
Обичај куцања у дрво води порекло из старих паганских времена. Многи народи, од Келта до Словена, веровали су да у дрвећу обитавају богови, духови или заштитници природе.
Посебно су храст, бреза и липа имали статус светих стабала. Када би човек куцао по дрвету, сматрао је да тиме дозива заштиту тих божанстава или духова, односно тражи да га чувају од несреће.
Дакле, првобитно није било у питању „да се не урекне“, већ да се призове божанска моћ.
Доласком хришћанства, обичај се преобликовао. Веровало се да дрво симболизује Христов крст, па се куцањем у дрво призива његова заштита.
Тако се стари пагански обичај стопио са новом вером и добио другачији смисао – знак ослањања на божанску силу која ће сачувати добро и одбранити од зла.
Данас, већина људи куца у дрво како би избегла урок или лошу срећу.
Када изговоримо нешто позитивно „имам добро здравље“, „посао ми иде одлично“, „деца су здрава“ у нама се јавља страх да бисмо тиме могли да „изазовемо“ несрећу, односно да „срећа не чује и не побегне“.
Куцањем у дрво ми заправо ритуално „прекидамо“ злу моћ изговорене речи.
То је класичан пример магијског мишљења: боље је урадити мали гест него ризиковати да се догоди нешто лоше.
Дрво је у свим културама имало посебан значај.
Разлози су једноставни:
Симбол живота – из дрвета расте лишће, плодови и нова стабла.
Веза између светова – корење иде дубоко у земљу, а крошња ка небу.
Издржљивост и трајност – дрво дуго живи и даје осећај сигурности.Управо због тога, дрво је постало универзални „амулет“ против зла.
Обичаји у другим културама
Оно што ми зовемо „куцање у дрво“ постоји готово свуда у свету:Тако на пример Еенглези кажу “кноцк он wоод“, док немци користе израз “ауф Холз клопфен“.
Опет Турци имају обичај да, кад кажу нешто добро, три пута куцну у дрво и затим се додирну за уво. А У Латинској Америци такође куцају у дрво да „не изазову зло“.
Разлике постоје у детаљима, али суштина је свуда иста – призивање среће и заштите.
Са психолошке стране, куцање у дрво је заправо ритуал који смирује. Када изговоримо нешто лепо, јавља се унутрашња нелагода да би „судбина могла да се наљути“.
Једноставан гест – куцање – даје осећај контроле. Ми тада верујемо да смо „урадили све што треба“ да спречимо несрећу, па се осећамо мирније.
Другим речима, то је мала доза аутосугестије и начина да преваримо сопствени страх.
Куцање у дрво је спој старих паганских веровања, хришћанске симболике и савремене психологије. Људи то раде из навике, из страха да не урекне, или једноставно зато што „тако раде сви“.
Иако знамо да нема реалне моћи у том гесту, чињеница је да нам доноси осећај сигурности и мира. А понекад је управо тај осећај оно што нам највише треба.
Дакле, следећи пут када куцнеш у дрво сетите се да понављавлајте ритуал стар хиљадама година, којим су се људи одувек борили против неизвесности живота.
извор: Занимљивостидана.цом
