Сви запослени који остварују услов за пензију којима радни однос престаје због одласка у исту према Закону о раду имају гарантовано право на исплату отпремнине. Ово право заправо је вид финансијске подршке запосленом за период од престанка радног односа до исплате прве пензије.
Потребно је истаћи да је исплата отпремнине обавеза послодавца која је прописана Законом о раду, тј. како у истом пише послодавац је дужан да запосленом исплати, у складу са општим актом, отпремнину при одласку у пензију, најмање у висини две просечне зараде.
Подсетимо, просечна зарада, тј. просечна зарада према последњој објави РЗС износи 123.971 динар бруто, тј. 89.965 динара нето. Дакле, с обзиром да је новембарска просечна зарада према подацима РЗС износила нешто мање од 90.000 динара, према Закону послодавац је дужан да вам исплати око 180.000 динара отпермнине.
Ипак, како се ова помоћ исплаћује у складу са одредбама општег акта (тј. правилника о раду и колективног уговора) могуће је да ће бити утврђен и виши износ отпремнине од законом прописаног, али никада мањи од законског минимума. Исплата ове финансијске помоћи од стране послодавца нема везе са тим коју ћете пензију примати у старости. Практично, сви запослени остварују ово право при подношењу захтева за одлазак у пензију (без обзира да ли ће примати старосну, инвалидску, породичну пензију…).
Ипак, законодавци у Србији оставили су више простора послодавцима да дефинишу отпремнину. Сумирано ово су главни детаљи отпремнине у Србији:
отпремнина се везује за остваривање права на пензију и основ за њену исплату јесте престанак радног односа због одласка у пензију;
послодавац је дужан да запосленом исплати отпремнину при одласку у пензију, најмање у висини две просечне зараде;
отпремнина се исплаћује у складу са одредбама општег акта (правилника о раду или колективног уговора);
закон о раду прописује минимални износ отпремнине у висини од две просечне зараде, с тим да тај износ може бити већи ако послодавац то пропише општим актом;
запослени не може да се одрекне отпремнине јер она представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа;
исплата отпремнине није условљена врстом пензије коју запослени остварује;
отпремнина се не сматра зарадом и послодавац нема право да своје новчано потраживање према запосленом, у случају престанка радног односа, наплати обустављањем од отпремнине, чак и у ситуацији када је запослени за то дао пристанак у писменој форми;
запослени има право на отпремнину независно од начина престанка радног односа тј. чињенице да ли му је радни однос због остваривања услова за одлазак у пензију престао споразумно или отказом са његове стране;
отпремнина није условљена врстом радног односа — право на исплату отпремнине због одласка у пензију има и запослени који је засновао радни однос на одређено време, ако у тренутку стицања права на пензију није истекао рок на који је радни однос заснован;
лицу које је било корисник привремене накнаде запослених са подручја АП КИМ, код одласка у пензију не припада право на отпремнину;
право на отпремнину не могу да остваре лица ангажована по основу рада ван радног односа (уговор о привременим и повременим пословима, уговор о делу итд);
лице које је већ остварило право на отпремнину због одласка у пензију, нпр. војни пензионери, нема право да му се поново исплати отпремнина уколико је након одласка у пензију био запослен. О овоме се изјаснило Министарство рада и социјалне политике у свом мишљењу, бр. 011-00-76/2008-02 од 5.2.2008. године: „Послодавац није у обавези да поново исплати отпремнину запосленом, коме престаје радни однос ради остваривања права на пензију, а који је ово право већ остварио.“
отпремнина као новчано потраживање застарева у року од 3 године од настанка обавезе;
