Pisati bilo šta o Dadi Topiću u vezi njegove muzike, stihova i nastupa koji i dalje plene u
poslednjih pola veka, isto je kao kada bih kritikovao Na Drini ćupriju i njenog tvorca,
nobelovca jedinog sa ovih prostora, Ivu Andrića, ili recenzirati Mešu Selimovića i njegov
monolitni Derviš i smrt. Nekim delima, bez obzira jesu li iz muzičke, filmske ili muzičke
umetnosti, posvećivao sam se više puta, a neka sam ostavljao u nisci zaborava nakon
samo par minuta. Da, stvar je ukusa i životnog ugođaja da biste odslušali i sebi dočarali
gospodina sa gitarom i energičnim glasom koji razdire tišinu nota na osoben način.
Dado Topić je oduvek bio osoba za sebe. No, uvek ima i ono ali…
U vremenu digitalizacija i besomučnog korišćenja raznoraznih alata koji ostavljaju otisak
nota, ali ne stvaraju muziku, gde se glasovi neukih pojaca filtrerišu i daju vokale sterilno
obojeni, nije lako zamisliti kako je jedan čovek sa tako moćnim glasom i samo gitarom,
razarao srca nežnijeg pola, a onoj drugoj polovini, davao nadu da istraju u svojim
ljubavnim putešestvijama.
Pre par dana, Topić je objavio novi album. Sama fizionomija albuma Ponovo na cesti
(Opet na putu) ne nudi ništa novo što bi, možda, izsijalo iz Dade Topića, sve je to
odavno viđeno, odnosno zaostalo u ušima još od prošlog stoleća. Iskrica Timea, a što
ne reći i Dinamita, pa sve ono što je Dado Topić već sam poređao u muzičkim
kockicama, ne da ne vraća u onome vreme kada su Boček i Dado harali regionalnom
muzičkom scenom, nego oslikava jednu stagnaciju velikog rokera. Kada se hoću vratiti
unazad i slušati Dadu, tu su Za koji život da se rodim, a sentiš koji će me vratiti u ranu
mladost, svakako je Da li znaš da te volim.
Svih devet numera na novom albumu je uradio Brano Likić, negdašnji frontmen pop
benda iz sedamdesetih godina Rezonanse, gde je sa svojom sestrom Brankom i imao
par tema koje su privukle, kakvu takvu pozornost. Sve ostalo je tanko i otišlo u zaborav,
kao i pomenuti bend. Ne znam zašto je, osim ako se Dado nije umorio, a ne želim
verovati u to, prepustio kompletan rokenrol zapev pomenutom autoru. Topić je čovek
koji je izživeo rokenrol, tu kapa mora ići dole. Međutim, ovaj album je nekako isprazan,
nema živosti, bezličnost istog se ogleda i u tome da već na prvo slušanje se oseća kao
da je nešto slično već odavno odsvirano i da, ma koliko god produkcijski zvučalo dobro,
već su se slični zapisi čuli. Vokal je ono što i dalje vredi, ali nema tu nadmoć da samo
on uscrpi sve ostalo.
U devet numera, u nešto malo jače od pola sata, na momente imamo podsećanja na to
koliko je Dado svojim vokalima, držanjem, učinio jedno vreme da ga pamti. To je, pre
svega, lagana numera gde je tekst potpisao pokojni Duško Radović, najveći rok pesnik
sa ovih prostora, u bluz temi Troši se polako. Ima delova koji korektno prate velikog
umetnika, tekst je odličan, jasan, ozbiljan i koncizan.
Druga numera koja je privukla moju pažnju je melodična, raspevana i plesno klasična
rokenrol stvar Podigni glavu.
Teško da album mogu izvaditi i dve teme otpevane na engleskom, Donna impossible i
Do you regret. Numera Prošla vremena malo vuče na Indekse i klasičnu sarajevsku
muzičku školu, mada nemam zamerki na tekst pesnika Nedžada Begovića. Sve ostalo
je nekako tromo, previše tiho za jednog agresivnog i bučnog Dadu. Kao da je sve
sklopljeno samo da bi se izdao album. Mislim da za tim nije bilo potrebe, da ovaj
slikopis Brane Likića, ovenčan u sjajnom rokerskom izvođenju Topića, neće ostaviti
nikakav trag u njegovoj karijeri. On je svakako veliki, a bez ovog albuma je samo još
veći.
Na kraju, ali ne i manje bitno, povratak u prošlost nas ne vodi nikuda. Alarmantno
zaprašivanje po ljudskim emocijama i raspirivanje davnih memorija, niti vraća u
mladost, niti daje putokaz za budućnost. Samo može oblatiti trenutno stanje sa
bezličnim umirenjem mlade, vrele, krvi. To na albumu Ponovo na cesti nije ponuđeno.
Inače, za sam zapis o ovom albumu potakla me je reklama za isti koja kaže "Kao
nekada… Novi album…". Nemojmo kao nekada, hajmo kao sada u budućnost sa
otvorenim očima…
Miodrag Marković
