Иако није најјасније од када датира традиција обележавања овог дана и одакле је она дошла, њега прати велики број народних обичаја и веровања која су се одржала и до данашњих дана.
У народу је тај дан познат и као Васкрс за мртве. Данас, према народном веровању и обичају, треба “побусати” гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. Верници данас излазе на гробља, пале свеће, уређују гробове, моле се за душе покојника, баш као на сваке задушнице.
Ипак, по нечему је побусани понедељак различит од осталих задушних дана у години. Наиме, данас се на гробља износе црвена јаја које су домаћице офарбале на Светли петак. Та јаја се куцају о споменик и упокојени се поздрављају са „Христос васкрсе“.
Тим прадавним обичајем се исказује љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима се на тај начин дели радост Васкрсења Христовог и победе над смрћу. На крају се преостала јаја поделе сиромашнима. Верује се да је овај обичај најпре настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и у наше крајеве.
О њему је писао још Вук Караџић у свом Ријечнику у коме каже да се код Срба овај понедељак зове и “Ружичало” јер људи тада поред гробова саде ново цвеће (руже, па одатле “ружичало”), али и “Дружичало” јер у народу постоји обичај да се на данашњи дан момци и девојке окупљају и друже.
Кажу, „ваља се“ да се данас на неком погодном месту окупе пријатељи, да се игра, пева и забавља. Треба уплести неколико венчића од врбових грана и носити их у коси, а ко се кроз венац пољуби постаће побратим/посестрима за ту годину.
У војвођанским селима се задржао обичај поливања девојака. Наиме, млади момци обилазе фијакерима или каруцама девојке у селу и са собом воде тамбураше или сами свирају, али носе кантицу или ћуп помоћу којег ће полити девојку. Симболично, поливање водом представља спирање пређашњих девојачких греха, а то такође подсећа и на то како је Исус својим апостолима опрао ноге.
Поред тога, сматрало се да што више неки момак полије девојку, значи да је већа шанса да ће је запросити. Или тако бар народ верује.
