Празник Младенци посвећен је успомени на страдање младих војника који су положили живот за веру Исуса Христа 320 године.
Сви ови мученици су били младићи, па је наш народ тај дан узео као празник на који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на започетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Овакав начин празновања Младенаца је најпре одржаван у граду, а касније га је прихватило и село.
Светих Четрдесет Мученика Севастијских, како објашњава СПЦ, били су војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању – Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.” Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе.
После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.
Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца.Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.
Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку симболику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада, наводи СПЦ на свом сајту.
За овај празних у српском народу постоје бројни обичаји, а један од њих, који је везан за дан младенаца јесу младенчићи који се месе као успомена на смрт “Четрдесет мученика”.
Жене устају рано и месе четрдесет колачића, пеку их и премазују медом. Колачићи могу бити кружног облика, али и у облику ножа, маказа, сабље, овце, пилета.
Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овог дана, мора бити посна, ради здравља и напретка деце младих супружника.
Овај празник је у црквеном календару обележен црним словом.
Сматра се да би на Младенце требало да дођу сви они који су били на свадби, али је у пракси ипак другачије. Младенцима тога дана у госте долази само најужа породица и пријатељи.
Етнограф Весна Марјановић, из Етнографског музеја, објаснила је раније да је прослављање Младенаца као празника младих брачних парова постало интензивније седамдесетих година прошлог века. Кроз традицоналну културу тај празник може да се повеже и са Белом недељом, када су свекрве традицонално изводиле снаје да их прикажу својој заједници, уводиле их у цркву или у заједницу удатих жена, каже др Марјановић.
Према њеним речима, од црквеног празника Светих 40 мученика је остало мешење колача – земичке, којим се поред укућана дарују и комшије и млади брачни парови. Намењује се не 40 него 41, за младу односно за дете које ће она родити.
Обичај је да се на Младенце посећују парови који су брак склопили у години пре и да се дарују. Весна Марјановић каже да се, на основу етнолошких истраживања, може рећи да се у пракси дешавало да у једном ужем кругу људи одређени поклони круже.
Прво би некоме били поклоњени за свадбу, па би после они који су их добили то поклонили за младенце, па се дешавало да сервис са чашама или тањирима више пута промени свог власника, наводи она.
Празник Младенци, који прославља црква, посвећен је четрдесеторици Севастијских великомученика и нема директне везе са начином прослављања Младенаца у нашем народу, али на посредан начин има. Пошто се празнује у време пролећне равнодневице и буђења пролећа, млади брачни парови, на преносан начин, треба да добију снагу и енергију времена које долази, закључује др Марјановић.
Извор: Опанак
