Овај празник је и манастирска слава једног од највећих манастира на југу Србије, Преподобног Прохора Пчињског, који је основан прије више од 950 година. Свети Прохор Пчињски је једини светитељ у Српској православној цркви који непрестано точи свето миро из светих моштију. Многи верници долазе да се поклоне свецу и виде ово чудо….
Бурна историја манастира Свети Прохор Пчињски чува сећања на чуда која су се, према веровањима, дешавала испред моштију свеца. Болесни су оздрављивали, несрећни налазили мир, молитве нероткиња услишене и оне благословљене породом, па се на данашњи дан велики број верника упућује ка овом манастиру како би њихове молитве биле услишене.
О пустињаку Прохору Пчињском се зна да је живео почетком 11. века. Још као младић отишао је у испосништво, прво у нагорички крај, а затим је уточиште нашао на планини Козјак. Легенде кажу да није видео људско биће више од 30 година, све до сусрета са будућим византијским царем Романом Четвртим Диогеном који је ловио у козјачким шумама.Следећи рањену срну, византијски племић је пуким случајем стигао до пећине монаха Прохора, а овај му је тада прорекао да ће постати цар.
Чудотворне мошти
Свети Прохор Пчињски је једини светитељ у Српској православној цркви који непрестано точи свето миро из светих моштију. Многи верници долазе да се поклоне свецу и виде ово чудо. Препричавају се разна искуства верника, многи кажу да чим ногом кроче у зидине манастира, осете невероватан мир. Нестају бриге, главобоље и недоумице које разарају дух и тело. Монаси манастира воле да чују и забележе утиске верника, моле се за њих и њихове породице.
Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а други се и даље налази у манастиру преподобног Прохора Пчињског под планином Козјак исцељујући и тешећи многе.
Можда би и Диоген заборавио на овај случајни сусрет и пророчанство испосника из пећине да му се, када је заиста сео на царски трон, у сну није јавио Прохор и рекао му прекорно:
“Ти си заборавио мене старца”.
Цар тада одлази на Козјак и тражи пећину где су се срели. Наћи ће је тек после дуге потраге, а у њој и посмртне остатке старца који се упокојио. Према веровању, још тада су почела да се дешавају чуда. Прво већ када је цар Диоген решио да подигне цркву у Старом Нагоричану. Када су, међутим, покушали да однесу Прохорове мошти, оне су остале као приковане за земљу. Монах Прохор ни мртав није желео да напусти пчињски крај. Тако је од речног камена направљена мала црква и у њу је положено тело свеца. Више од 200 година после тога, над том црквом је свети краљ Милутин подигао већу богомољу.
Данас, каже народ, треба изговорити следећу молитву упућену свецу за исцељење ваших најдражих: “Велику победу храбро си показао, оностраном божанском љубављу разгоревши се, цара пролазног и све красоте презрео си, на гори Козачкој настанивши се, са ње на небеса отишао си к Цару царева, Прохоре: моли се непрестано за све нас.”
Дневник
