Рођен у Јерусалиму, отац му је био хришћанин, а мајка незнабожац. Звао се Неаније. Када је порастао видео га је цар Диоклецијан и толико га је заволео да га је одмах узео у свој двор, где је био при његовој војси.
Када је Диоклецијан одлучио да прогони хришћане, послао је Неанија у Александрију с једним војним одредом и наредио им да затру тамошње хришћане. На том путу једне ноћи догодио се јак земљотрес и Неаније је чуо Божији глас.
– Неаније, куда идеш и на кога устајеш – упитао је глас.
У том тренутку указао се у ваздуху пресвети крст, као од кристала, и од њега дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“.
И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“.
Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Тражио је да му направе онакав крст какав је видео. Уместо да крене на хришћане он је с војском ипак кренуо против Агарјана, и као победник ушао је у Јерусалим где је мајци рекао да је сада хришћанин.
Након тога мучен је и бачен у тамницу где му се опет јавио Христ који га је крстио и дао му име Прокопије. Јавно је исповедио своју веру, знајући да ће бити погубљен. Упокојио је се 303. године.
За овај празник везују се бројна веровања. У појединим деловима Србије верује се да је на дан Светог Прокопија добро венчавати се, јер се овај светац сматра заштитником младенаца које благосиља и походи.
Такође, на данашњи дан никако није добро, како кажу обичаји, да се копа или сахрањује.
У неким крајевима Србије, на Светог Прокопија није се ни купало. Овог свеца рудари сматрају својим заштитником, а сматра се и да је он чувар деце.
