Видовдан је тзв. „фиксни“ празник и сваке године пада на 28. јуни. У црквеним календарима овај празник је обележен црвеним словом. Празник Видовдан један је од највећих међу малобројним и по светковању изузетно очуваним празницима из старе народне вере.
У хришћанском календару не постоји светац са овим именом и пре више од једног века, тачније тек 1892. године, Српска православна црква га је први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала.
Вид је сматран врховним божанством, „Богом над боговима“, а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који „отвара очи“.
Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.
У селима под Фрушком гором, на пример, на празник изјутра сељаци су се умивали росом и при томе говорили: „Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио.“
Сличан обичај забележен је и код Банатских Хера. Тамо су мајке на Видовдан доводиле своје кћерке до плота, а ове би се обраћале свецу: „Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити.“ У неким су пак крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га. Било је много поступака те врсте.
На Видовдан се могла видети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. Навешћу овде два примера те врсте. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: „О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак.“