Међународни дан толеранције обележава се данас, а главна порука је да је толеранција поштовање, прихватање и уважавање богате разноликости култура нашег света, наших облика изражавања и начина да будемо људи.Генерална скупштина УН је 1996. године усвојила Резолуцију 51/95, којом је 16. новембар проглашен Међународним даном толеранције, наводи Унеско.
Ова акција је уследила након усвајања Декларације о принципима толеранције од стране држава чланица Унеска 16. новембра 1995. године.
Између осталог, Декларација потврђује да толеранција не значи ни попуштање ни равнодушност.
То је поштовање и уважавање богате разноликости култура нашег света, наших облика изражавања и начина постојања људи.
Толеранција признаје универзална људска права и основне слободе других.
Људи су природно разнолики, а само толеранција може осигурати опстанак мешовитих заједница у сваком региону света.
Поводом обележавања Године толеранције Уједињених нација и 125. годишњице рођења Махатме Гандија, 1995. године, Унеско је основао награду за промоцију толеранције и ненасиља – награду „Унеско-Маданџит Синг“.
Ова награда се додељује за значајне активности у научним, уметничким, културним или комуникационим областима које су усмерене на промоцију духа толеранције и ненасиља.
Успостављање ове награде инспирисано је идеалима Унесковог устава, који проглашава да мир, да не би пропао, мора бити заснован на интелектуалној и моралној солидарности човечанства.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: ЗАШТО СИР има РУПИЦЕ?
Сир је један од најстаријих и најпопуларнијих производа у људској исхрани, са историјом која сеже хиљадама година уназад. Међутим, неке врсте сира, попут познатог швајцарског сира Емментал или Груyèреа, карактеришу се јединственим рупицама које их чине препознатљивим.
Ове рупице, често назване „очи“ у стручној терминологији, нису само естетски детаљ, већ резултат специфичног процеса производње.
Историјски контекст формирања рупица у сиру
Производња сира са рупицама има дубоке корене у Европи, посебно у Швајцарској и Холандији, где су такви сири постали симбол националне традиције. Први писани записи о сиру са рупицама датирају из 19. века, али се претпоставља да су се они појавили још раније, вероватно случајно током експериментисања са ферментацијом.На пример, Емментал сир, који је данас синоним за сир са рупицама, почео је да се производи у швајцарској долини Емме крајем 13. века. Рупице су се временом постале пожељан карактер, јер су указивале на квалитетан процес зрења.
Швајцарски хемичар и микробиолог Wиллиам вон Wаттенwyл је 1907. године први идентификовао бактерије Пропионибацтериум фреуденреицхии као кључне за формирање рупица.
Ово откриће је револуционисало производњу сира, омогућивши контролисано стварање ових карактеристика. Данас, стандарди Европске уније и национална регулатива у Швајцарској прецизно дефинишу како се такви сири производе, штитећи њихово порекло и квалитет.
Формирање рупица у сиру је сложен биолошки и хемијски процес који зависи од специфичне врсте бактерија и услова ферментације. Главни кривац за ове рупице је род бактерија познат као Пропионибацтериум, посебно врста Пропионибацтериум фреуденреицхии (раније названа Пропионибацтериум схермании).
Ове бактерије су анаеробне или факултативно анаеробне, што значи да могу да преживе у условима са мало или без кисеоника, попут унутрашњости сира током зрења.
Процес почиње током производње сира, када се млеко коагулира ензимима (нпр. рненом) и бактеријским културама. Стандардне бактерије, попут Лацтобациллус и Стрептоцоццус, претварају лактозу у млечну киселину, што даје сиру киселкаст укус и помоћу коагулације. Међутим, за сире са рупицама, додаје се култура Пропионибацтериум.
Ове бактерије се активирају током фазе зрења, која траје од неколико недеља до месеци, на температури између 10 и 20 степени Целзијуса.
Кључни корак је ферментација пропионске киселине. Пропионибацтериум ферментишу млечну киселину (продуктан других бактерија) у пропионску киселину, ацетат и, најважније, угљени-диоксид (ЦО₂). Хемијска реакција може се сажети овако:
3 Ц3Х6О3 -> 2 Ц3Х6О2 + ЦХ3ЦООХ + ЦО2 + Х2О
Где је Ц3Х6О3 млечна киселина, Ц3Х6О2 пропионска киселина, а ЦХ3ЦООХ оцтена киселина. Произведени ЦО₂ се накупља у гасним мехурићима унутар густе сирне масе.
Како сир зри, ови мехурићи се шире и формирају рупице, чији пречник може да варира од неколико милиметара до неколико центиметара, у зависности од количине гаса и структуре сира.
Овај процес није само хемијски; пХ вредност сира игра кључну улогу. Током зрења, пХ се повећава са око 5,2 на 5,5–6,0, што оптимално услови за активност Пропионибацтериум. Ако су услови погрешни – нпр. превише кисела средина или недостатак хранљивих материја – рупице се неће формирати или ће бити неправилне, што може указивати на квар у производњи.
У неким случајевима, рупице могу бити нежељене, као у чешким или америчким сиру, где се оне формирају случајно због неправилне ферментације и сматрају се дефектом. Међутим, у традиционалним европским сирима, оне су знак квалитета и аутентичности.
У данашњој индустријској производњи, формирање рупица је прецизно контролисано. Произвођачи користе стандардизоване културе бактерија, аутоматско праћење температуре и влаге, и чак механичке интервенције попут пробијања сира да би се ослободио вишак гаса и спречиле превелике рупице.
Кључни изазов је одржавање стерилности, јер нежељене бактерије могу довести до кварљивости сира.
Са еколошког становишта, употреба Пропионибацтериум доприноси одрживости, јер се користи локално млеко и природни процеси. Међутим, климатске промене утичу на квалитет млека, што може утицати на конзистентност рупица. Научници тренутно истражују генетски модификоване сојеве бактерија да би побољшали процес, али традиционални произвођачи се опиру овоме ради очувања аутентичности.
Рупице у сиру представљају фасцинантан спој микробиологије, хемије и традиције, где мале бактерије попут Пропионибацтериум фреуденреицхии стварају видљиве и укусне карактеристике. Овај процес не само да обогаћује укус сира, већ и илуструје како природни феномени могу бити контролиани у индустрији.
Ако сте љубитељ сира, следећи пут када угризете комад Емментала, размислите о хиљадама микроскопских мехурића ЦО₂ који су га обликовали. Ово знање појачава апрецијацију за ремек-дело прехрамбене науке, подссећајући нас на богатство скривено у свакодневној храни.
Ако следећи пут неко пита „зашто сир има рупице?“, ти имаш кратку и јасну реченицу: Зато што бактерије током зрења стварају гас, а тај гас ствара мехуриће који постану рупице.
Извор: Занимљивостидана.цом
