Иларион Исповедник био је игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Исцељивао је болести људима, и прогонио зле духове.
У осмој песми Канона, свети Јосиф Песмописац пише за њега да је од мучитеља поднео гоњење за поштовање часне иконе Спаситељеве, и назива га мучеником. То се догодило у време Лава Јерменина, тада је настало иконоборно гоњење, у коме је пострадао и овај Божји човек.
Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост.
Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу, посети Иларион Св. Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе.
Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем, вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и Св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био Св. Антоније.
Божествен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске – и говорећи кроз плач: „тешко мени, примих на земљи плату своју!“ – он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти Св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.
