Овај празник се увек обележава 50 дан после Васкрса и десети дан после Спасовдана. Духови представљају и “рођендан” хришћанске цркве, а називају се још и Тројице, Тројичин дан, Силазак светог духа на апостоле. Код Срба и још чешће код Руса и Грка, тај празник се зове и Педесетница.
По значају то је трећи празник по значају, после Васкрса и Божића, и као они, такође се слави три дана. Празновање се наставља целе седмице, не пости се, то је тзв. трапава недеља.
Тај празник је увек у недељу, на педесети дан од Васкрса. Црквено учење каже да је непосредно пре Вазнесења, Христос обећао ученицима да ће се убрзо „излити благодет Духа Светог“ на њих, што се десило 50. дана од васкрснућа.
Тај празник се назива још и Тројица јер је – по учењу – Христос обећао, Бог Отац дозволио, а Свети Дух сишао.
У педесети дан од Христовог Васкрсења, са неба изнад куће у којој су боравили апостоли и Пресвета Богородица настаде бука.
Поче да дува јак ветар, појави се јака светлост. Изнад главе сваког од апостола створи се по један пламени језик. “Тада се сви испунише Духом Светим, па почеше говорити другим језицима – како им је дух давао да говоре.” (Дела апостолска 2;4).
Око куће почеше да се скупљају људи, јер чуше јаку буку. Тада апостоли изађоше из пред народ и почеше да проповедају о Исусу Христу.
Народу се први обратио Свети апостол Петар, који рече како су Јевреји учинили велики грех зато што су разапели Христа, иако су видели да га је Бог прославио. Још им рече да Христос Васкрсао и на небо се узнео, те да је Он послао Светога Духа на апостоле. Доказ благодати Духа Светога је то што апостоли говоре разним језицима, које раније нису знали.
Народ упита “браћо шта да чинимо? Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога. Јер је за вас то обећање и за вашу децу” (Дела апостоласка 2;37,38,39). Тог дана се у Јерусалиму крстило три хиљаде људи. После овога Свети апостоли кренуше по свету да шире Христову науку.
На празник Силаска Светог Духа на апостоле, под у храмовима покрива се травом, поред зидова се прислањају гране липе или неког другог дрвета, а иконе се ките цвећем.
Овај обичај потиче још од првих хришћана, који су га пак преузели од Јевреја. Јевреји су на празник Педесетнице китили своје богомоље и куће гранчицама, зеленилом, травом и цвећем.
То их је подсећало на време када су преко Мојсија добили десет Божјих заповести, као и на време лутања по пустињи, после бекства из Мисира, јер су у пустињи живели у колибама од грања и лишћа.
На Духове у храму народ плете венчиће од траве које после носи кући и оставља поред иконе и кандила. Многи носе венчиће у торбама и ташнама јер верују да ће их Бог заштитити од разних несрећа које могу да их снађу.
Светом Духу верници упућују свакодневну молитву, призива се при крунисању владара, свим рукополагањима, на почетку архијерејских сабора, на крштењу у цркви…
На велики празник Света Тројица народ традиционално посећује истоимене манастире и тражи опрост грехова или лек за болести.
Добро је, како тврде упућени, из тих манастира понети освештану водицу јер у наредних годину дана обезбеђује хармонију у дому. Овај празник назива се и Духови, пошто представља силазак Светог духа на апостоле.
Два дана раније, пре Духова, на гробљу се одржавају такозване отворене задушнице. Верује се да се у том периоду “отварају” гробови и да се може разговарати са мртвима. Обичај је и да се на самој хумци послужује храна (панаија) за душу умрло.
Хришћани овај празник славе и као дан “рођења Цркве” будући да Дела Апостолска доносе да су апостоли пуни Духа Светога говорили тако да су их могли разумети људи свих народа и језика, а мноштво се “дало крстити те су примили Духа Светога”. Иначе то је и јасно отварање спасоносног послања Цркве према свима а не само према Јеврејима.
У храмове се уноси свежа зелена трава и цвеће. После свете литургије служи се вечерње, на коме се клечи и плету венци од траве и цвећа. Ти венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид.
Овај празник славе католици, православци и многе друге хришћанске цркве.
У источној Србији, уочи, на дан и после Свете Тројице, Влахиње имају појачану ванчулну перцепцију и тада проричу, бају водицу за скидање чини и справљају биљне мелеме за успех и благостање. У Хомољу и Тимочкој крајини, између два уторка око Тројице, организују се поворке.
У једној од њих – “краљици”, учествују најлепше девојке у селу, представљајући русаљке, виле које су настале од душа преминулих девојака и утопљених жена, покопаних без уобичајених погребих обреда. Према писању етнолога др Слободана Зечевића, омиљено место им је крошња, па се зато не препоручује пењање по дрвећу да се не би узнемириле, запоселе особу или је намамиле у коло да игра до смрти.
Да би се човек заштитио од такве несреће, у џепу треба да носи чен белог лука или пелина, а дрвеће се ритуално кити даровима: сапунима, шареним пешкирима, флашицама парфема и ружевима за усне.
