На Задушнице се сећамо најмилијих који су преминули, обилазимо њихове гробове и палимо свеће за покој душе. То је дан посвећен молитвама за покојне рођаке и пријатеље.
На Задушнице се у црквама служи парастос на којем свештеник вином прелива жито, а после службе обилазе се гробови најближих, где се упали свећа и чита молитва. Ко не може најмилијима да оде на гроб, он свећу запали у цркви.
Народна веровања и обичаји
На Задушнице у многим местима износи се храна на гробље. Та храна се дели са људима који посећују гробље уз помињање за спас душе покојника.
Сем што се износи храна на гробље, у неким местима и свештеник долази да држи опело упокојенима. Тада укућани узимају по неко зрно и бацају га на земљу уз речи: “Вечнаја памјат, лака му земља.” У неким крајевима не излази се на гробље, већ се Задушнице обележавају постављањем трпезе у кући, а опело за покојникову душу и спас на оном свету одржава се у цркви. Том приликом домаћин доноси на папиру забележена имена својих покојних предака како би свако од њих био поменут у молитви.
Колико се свећа носи на гробље?
Срби обичавају да храну која се на Задушнице носи на гробље спремају искључиво жене. Задушнице никад не падају у време поста, нити у посне дане у току недеље него искључиво суботом. За тај дан пеку се колачи од белог брашна – просфоре, износе се ракија, пиво, вино, вода, а у неким крајевима и жито. На гробље се позива и свештеник да тамјаном окади гроб.
На гробље се носи само онолико свећа колико се покојних помиње. У различитим крајевима Србије на гробље се износи различита храна – понегде су то пита, пециво, кафа, вода, а понегде печење и кувана јаја. Ваља се, каже народ, послужити макар једним залогајем, а то важи за сву родбину која је дошла. Уколико гробу приђе неко са стране, понуди се да узме храну иако је туђ – на тај дан се нико не одбија. Срби верују да је велики грех ако се на Задушнице неко на гробљу одбије или, далеко било, отера од гроба.
