Дечија недеља, која се традиционално обележава прве седмице у октобру, и ове године је у Основној школи „Радомир Лазић“ у Азањи протекла у знаку игре, дружења и учења о дечијим правима.
Посебна пажња посвећена је најмлађима – ученицима млађих разреда, за које су организоване разноврсне и креативне активности. Понедељак је био дан посвећен упознавању и проширивању знања о дечијим правима, као и пријему првака у Дечији савез. Том приликом, ученици другог разреда су приредили веселу приредбу испуњену песмом, игром и рецитацијама, улепшавши овај свечани тренутак својим другарима првацима.
У издвојеном одељењу у Влашком Долу реализована је заједничка радионица за све ученике, децу из вртића и родитеље под називом „Играм се, смејем се, маштам, стварам“. Циљ радионице био је да се кроз игру и забаву развије разумевање суштине дечијих права и обавеза, али и да се подстакне одговорно понашање, узајамно поштовање и тимски дух.
Родитељи су активно учествовали у програму читајући стихове из „Буквара дечијих права“ Љубивоја Ршумовића, након чега су заједно са децом разговарали о томе како су права и обавезе у равнотежи и зашто је та равнотежа важна за правилан развој личности детета.
Деца су, подељена у мешовите групе, учествовала у занимљивим играма – откривању скривене речи, погађању песама на основу музике и решавању загонетки и шаљивих питања. Радост и дружење обележили су сваки тренутак ове активности.
Наши најмлађи ученици добили су на поклон качкете са логом школе, као симбол добродошлице у велику школску породицу. У продуженом боравку, ђаци прваци и другаци су правили „дрво дечијих права“, подсећајући све на вредности које треба неговати сваког дана.
Нека Дечија недеља, као и овај диван почетак школске године, протекне у духу игре, радости, пријатељства и дечијег осмеха!
БОНУС ВИДЕО:
КАКО је настао АЈВАР?
Историја ајвара почиње са паприком, која је стигла у Европу из Америке у 16. веку, заједно са парадајзом, кукурузом и другим повртницама које су обликовале европску кухињу.
На Балкану, паприке су се врло брзо прилагодиле локалној клими и постале омиљено поврће.
Људи су убрзо открили да печене паприке, млевене и помешане са уљем, соли и белим луком, могу да постану укусна зимница која дуго траје.
Реч „ајвар“ потиче од турске речи хавyар, што значи „кавијар“ или „слани икра“
Током Османског периода, рецепти за различите врсте намаза ширили су се кроз градове и села Балкана, прилагођавајући се локалним укусима и доступним састојцима.
По изворима из wикипедије први познати писани рецепт за ајвар појављује се у 1877. години у књизи „Српска куварица“ ауторке Катарине Поповић Миџине, која је објављена у Новом Саду. Овај рецепт описује припрему ајвара са паприкама и патлиџаном, што указује на то да је ајвар био познат и коришћен у домаћинствима Србије у 19. веку
Првобитни ајвар био је рустичан и једноставан: паприка се пекла над отвореном ватром, млела се ручно и мешала са мало уља и соли.
Касније су додавани патлиџан, бели лук, и повремено љута паприка, чиме је настајао богат, ароматичан намаз.
Традиционална припрема ајвара у домаћинствима била је права породична ритуална активност.
Сезона паприка означавала је почетак припреме зимнице – породице би се окупљале, пекле паприке на дрвеној ватри или у пећима, гулиле их, млеле и додавале зачине.
Све то није било само због укуса – ајвар је служио као начин да се летња берба сачува за дуге зимске месеце, када свежег поврћа није било довољно.
Индустријска производња ајвара развила се тек у 20. веку, али домаћи ајвар и даље држи примат када је у питању аутентичан укус.
Ручно печене паприке, пажљиво очишћене од семенки и меке коре, дају ајвару специфичну димљену ноту коју тешко може да се постигне машински.
Свака породична верзија има свој „тајни састојак“ или омиљени однос зачина, што чини да ајвар буде више од хране – он је део идентитета и сећања.
Ајвар је кроз векове постао универзални симбол балканске кухиње: може да стоји уз хлеб, месо, сир, али и да се користи као састојак у модерним јелима.
Његово порекло показује како једноставна идеја – сачувати летње поврће за зиму – може да прерасте у кулинарску традицију која се преноси генерацијама.
У суштини, ајвар је савршен спој историје, географије и кулинарске креативности. Његово настајање је доказ да најбоља јела често имају најједноставније почетке, али дуготрајан ефекат: спој укуса, традиције и породичне топлине, све у једној црвеној теглици.
извор:Занимљивостидана.цом
