U prolaznom vremenu, krećući se niotkuda ka ničemu,
vazda vozeći živote na ler brzini, jedna moja prijateljica, u svom
svom nesrećnom misaonom okruženju, a želeći da se dodvori
vlastitoj pameti, na društvenoj mreži, koja inače služi samo za
izbacivanje nagomilane negativne energije, sklopila je mali traktat
o porodici, bračnim dužnostima i gledanju vlastitog posla. Da se
odmah razumemo, u teoriji je njen zapis, manje više u redu, u
praksi je, a polazeći od njenog sopstvenog nadahnutog života,
jako upitan. I kada preskočimo one ko bajagi odane vernosti i
bračne dužnosti sklepane u pre par stoleća, dolazimo do onog
poslednjeg saveta, a to je gledanje svojih poslova, odnosno
težnja utkati sebe samog u isključivo lično odelo, te ne obraćajući
pažnju na bilo kakva druga dešavanja. To, prosto ne može biti
istina, jer Čovek je Zoon Politikon, političko biće, odnosno
društveno biće, sve drugo o njemu bila bi laž. Čemu onda i sve
one društvene mreže i saveti na istima. Svojih prijatelja, ma kakvi
bili, čak i kada su u dubokom nesrećnom grehu, ne odričem se.
U skoro četrdesetdva minuta rok plesa, još uvek živahna i
živeća hard rok grupa Deep Purple, pre 55 godina, odnosno više
od pola stoleća, skockala je možda i svoj najvažniji, ako ne i
najbolji album Deep Purple In Rock. Snažan, emotivno potresan
na momente, mladalački transparentan i duboko nadahnut
tadašnjim stanjem u svetu, a teško bi se moglo reći da je u tih
pola veka i malo više, i bilo nekakvih promena u etičkom i bilo
kom drugom smislu, osim što je tehnika uznapredovala (pogotovo
ona ratna), no diskutabilno pitanje da li je ista i usrećila
čovečanstvo. Da, više se ne juriša na neprijatelja bajonetima, i
krstareće rakete su gotovo prevaziđene, no tu su dronovi i eto
krvavog sveta opet na ivici rata.
Deep Purple In Rock je četvrti album benda, ali je njihov prvi
pravi studijski album, jednostavno isti je u tom ovekovečenju
muzike isklesao ne samo imaginarne likove članova benda na
planini Rašmor, nego im je ukazao i na onaj put kojim su oni
kasnije krenuli. A pošli su žestoko, sigurno, ali i veoma
strastveno, oholo i veoma moćno.
Album je otvorila numera Speed King (Kralj Brzine), koja
njiše istok i zapad. U šest minuta žestoke svirke, orguljaškog eha
i besprizorno udahnutih rifova daje neupitnu brzinu strašno
visokog glasa Iana Gillana koji sa lakoćom nosi njene najteže
delove. Vokal kao da prska po užarenoj cesti nekog magistralnog
puta koji vodi u Nju Orleans, jednog od najstarijih gradova u
Americi. Brza vožnja i nadahnuti spev zaista su dali posebnu
čaroliju originalnosti pomenute teme.
Bloodsucker (Krvopija) je sledeća numera na albumu. Rifovi
gitare kao da režu jedan drugog, a vokal je spona između njih. Ali
taj mračni e mol daje osobenost samoj temi. Klavijature, odnosno
orgulje i solo gitara, kao da vode nekakav tihi vestern dvoboj u
smiraj izgubljenog dana.
Prvu stranu albuma zatvara istorijska tema Child In Time
(Dete u vremenu – Pokolonje). Tiho šaptujuća tema, koja je
dozvolila Gilanu da otvori svoj glas do neslućenih visina. Njegovi
neverovatni visoki tonovi su umetnost i za najbolje operske
pevače. Vanvremenska tema, inspirativan tekst nošen tragičnim
Vijetnamskim ratom tog doba, vremenom je prerasla, ne samo u
himnu hard roka, već i u himnu života. Ipak, ne zatvarati oči, ne
spuštati glavu pred zlom sudbinom, ne dozvolimo sebi da budemo
saučesnici u dubokom glibu iskonske patnje, pokušajmo biti ljudi.
U preko deset minuta iscrpljujućeg plesa na žici između kanjona
užasa i strave, Gilan se gotovo proročki obraća budućim
pokolenjima.
B stranu albuma otvara Flight in the Rat ( Let pacova),
takođe jedna od nosećih tema na albumu. Gitarski rif od početka
kao da valja oblake po nebu, spretno i brzo, na momente bučno,
ali je i prava rokenrol numera koja razvaljuje dušu i telo. Dok
mistični demoni lete u vazduhu, otkrivajući svoj duh u samom
sebi, čovek otkriva i sopstvenu slobodu, možda malu i
neprimetnu, ali samo njegovu i ničiju više. U preko sedam minuta
žestokog upliva gitare i nadzidanih zvukova klavijature,
propraćenih energičnim ritmom bubnjeva, oslobađajući sebe,
čovečja minijatura zarobljena u boci vremena, kao da oslobađa
čitav svet. U zavšnom delu numere briljira zvonki i pitak glas
Gilana, kao da ravna sve one sklopove između solo gitare i
orguljaških delova u temi. Svršetak je tipična rokenrol završnica
uz ples bubnjeva.
Into The Fire (Kroz vatru) je klasična hard rok tema, sa
blagim solo zavijucima ritarskog rifa koji umerenog ritma nosi
Gilanov vokal, bez žurbe, pouzdano sve do refrena, kada se
izdiže poprilično visoko. Numera kao da je rađena za singlice
sedamdesetih godina pre više od pola veka, odnosno vlada
uvrženo mišljenje da je rokenrol i izmislio malu sedmoinčnu ploču
na 45 obrtaja.
Sledeća numera na albumu je Livin Wreck (Živa olupina),
uradite nešto za sebe, ne budite živa ollupina. Umereno nežna, ali
ne i spora tema, nudi pričicu lokalnog povratnika na onaj način na
koji on vidi druge, ali ne i sebe. Kada se ogolite pred samim
sobom, onda ćete razumeti i ono otržnjenje koje uvek sledi dan
posle, a isto nije uvek da nije bolno.
Album zatvara čuvena Hard Lovin Man (Čovek koji jako voli),
sa nekim, možda i najsloženijim gitarskim solo deonicama koje je
Riči Blekmur ikada i odsvirao, haotično brzo, ali precizno i
nadahnuto. Ujedajućim solo deonicama, kao da u uho unosi
iskonsku blagodet pravog izliva rokenrola. Čovek koji jako voli, ili
bar umišlja da je toliko jak, u izlivima svojih emocija, nosi onu
kliku života tako neophodnu za opstanak i prebol svih zala. Voleti
nije lako, ali je još teže živeti bez ljubavi…
Tu se album svršava, ali ne i priča o istome. Na albumu
svakako nema Black Night (Crna noć) niti drugih dodataka koji su
povremeno optirali na bonusima koji su se pojavljivali na
raznoraznim CD izdanjima. Black Night je singl i tako ostaje,
sjajna numera, ali nije na ovom albumu. Speed King je takav
kakav je u originalu na ploči iz 1970. godine, bez posebnih
klavirskih opsežnih izmena i dodataka, Sve ostalo narušava ne
samo mit o ovom albumu, nego i samu vrednost istog.
Riči Blekmur, Jan Gilan, Rodžer Glover, Džon Lord i Jan
Pejs su svirački, umetnički, vanvremenski, pokazali kako se svira,
kako se u rok dušu uklesuju kao inovativne veličine već pre više
od pola stoleća.
Naravno da nama ne treba Aristotel da bi nam ukazao da je
čovek društveno biće, da je neophodna svakojaka komunikacija
među ljudima, lična, po mogućstvu, jedan na jedan, pogledati se u
direktno u oči, ne preko ekrana, osetiti tu bliskost izmedju ljudi,
suzbiti mržnju, isterati strah, pre svega u sebi samom. Sve to se
može, što direktno, što između redova, pronaći i na albumu Deep
Purple In Rock. Dete u vremenu ( Child in time) je proročkim
angažmanom bio pokušaj smirivanja uzavrelih ratnih strasti, zato,
hajde da onima što dolaze za nama ostavimo neki lepši trag, da
bar pokušamo pred samim sobom da se uzdignemo i dokažemo
da nismo samo plutajuće duše anahronog vremena.
Miodrag Marković
