Prolaze godine lepljivo sažaljive, bez trunke milosti i bilo kakve
blagosti. Onako razjarene, potekle iz duboke osame čoveka, prekrivene
razdorima, netrpeljivošću i viešedecenijskim zamorom, kroje nam
usnulo vreme po sopstvenom nahođenju. Proročki tiho, ali bolno. I taj
osmeh što svakog poslednjeg dana u kalendarskoj godini zatreperi u
ponoć budeći lažne nade za bilo kakvi boljitak, najmanje je iskren.
Cinizam istih je uklopljen u dušu svih nas, na ovaj ili onaj način. Nije lako
priznati sebi da krhka starost i pozna mladost ne korespondiraju na
istim talasnim dužinama. Taj mitski ukus prošlosti koji se banalizovao
kao negdašnji miris dunja sa ormara, odavno je iscepkan na nekim
tavanima, podrumima i šupama. Novo vreme nosilo je svoje ukuse i
eterična iskušenja. Nije to ni prkos bio, više onako nekakav latentni stid
što se ne može postići više i uskladiti sebe samog sa sopstvenim
težnjama. Kada smo se već izgubili u svom malom mikro okruženju, šta
možemo tražiti po nestvarnim dubinama kosmosa i crnim rupama
istorije? Ništa što bi nas vratilo u osvetljene prostorije naše blagosti i
milosti onoga koji sudbu kroji…
U takvom i sličnom raskoraku, ima tome okruglo četrdeset godina
kako je Mark Knopfler sa svojim bendom Dire Straits objavio album
Brothers In Arms (Braća po Oružju). Njihov peti studijski album sniman
je punih 4 meseca, odnosno veoma je ozbiljno, da ne kažem studiozno
spreman. Sa par nespornih hitova sa istog, MTV je besomučno vrteo
spotove ujedno pretkazujući da lagano, ali sasvim sigurno, ulazimo u
neko drugo doba, gde sama muzika neće imati isključivi prioritet. Balans
između istih, u godinama koje su nadolazile, narušen je u korist video
zapisa, odnosno spota. Ljudi koji ne vole da čitaju, gledaju stripizirana
književna dela u kratkim prevodima, da se ne zamaraju. Naravno da
osobe kojima je teško da se skoncentrišu na muziku, lakše im je da
proprate istu kroz video-spotsko zapažanje. Zašto zamarati čulo sluha.
Da, to je bio jedan od prvih albuma koji je MTV ispratio u svoj svojoj
fešti. Po tome lično pamtim pomenutu muzičku televiziju.
Sam album Braća po oružju urađen je u maniru Marka Knopflera,
lagano, stilizovano i bez žurbe. Na nekim mestima je protkan i pop
manirima, ali je on iz svoje gitare izvlačio i bluz segmente fino
upakovane sa klavijaturama i bojom njegovog vokala. Ništa novo
nedonoseći u odnosu na prethodna izdanja u smislu muzike i tekstova,
album je urađen u digitalnoj tehnici i jedan je od prvih albuma koji je
bio namenjen za audio CD tržiište. Bio je to album koji je u takvom
formatu prvi prodat u preko milion primeraka. Tada se tržište sa
novotarijom od CD plejera tek zahuktavalo objašnjavajući kako će zvuk
biti mnogo bolji od vinilnih izdanja, a pogotovo od izdanja na audio
kasetama. Bojim se da je izrečeno više stvar ukusa. To i sada, u pogledu
kvaliteta zvuka, tvrde sve striming muzičke platforme, no ima jedno
veliko Ali, koje njima ne ide u prilog…
Ipak, sam album od muzičke kritike toga doba dočekan je
poprilično uzdržano i hladno, pogotovo od britanske kritike, no to nije
uticalo ni na koji način na sam bend i njegovog lidera. Tokom godine
održana je i uspešna evropska turneja. Dire Straits je povodom iste
svirao i na ovim prostorima, odnosno u Splitu i Beogradu na ogromno
ushićenje svojih pristalica.
Sam album izdat na vinilu, zbog svoje dužine, malo je skraćen, dok
je onakav kakav je i bio zamišljen, u punom svetlu progledao na CD-u.
Ipak, tih sedam-osam minuta nije ni mala razlika. Tek mnogo godina
kasnije biće objavljen dupli vinil sa originalnim dužinama numera.
Zanimljiv je i omot albuma. Na istom se nalazi čelična gitara iz 1930.
godine, koja se penje kroz oblake i smireno uplovljava na nebesa. U
numeri Brothers in arms (Braća po oružju) opisan je taj svet čelika kroz
polja razaranja i mnoštvo nekakvih drugih i drugačijih svetova, sa svim
onim razlikostima koje nosimo u sebi. Tema se bavi brutalnom
besmislenošću ratova, koji su se tek tada počeli nizati kao na filmskoj
traci.
Na albumu se u numeri Money for nothing (Novac ni za šta)
pojavljuje i tek zahuktali Sting, više kao prateći vokal iako je numeru
Money for nothing zajedno napisao sa Markom Knopflerom, no
svejedno je i on, pored Džona Ilslija, Alana Klarka, Gaj Fečera, Teri
Vilijamsa, Omara Hakima i ostalih, dao svoj doprinos i muzički obojio
album. Jedna od najpopularnijih numera bila je, ujedno se i mahnitno
vrteći po muzičkim tv kanalima, Šetnja Života. Odnosno Walk Of Life.
Slatkasta pesma koja je svima bila, onako na prvu, lako prihvatljiva što
zbog svog veselog, sportskog ritma, hodajući sopstvenim životom,
čovek shvati prolaznost istog.
Meni je nekako najprijemčljiva bila i ostala numera Your Latest
Trick ( Tvoj Najnoviji Trik), ne zbog teksta, koji nije ništa osobito, ali mi
se muzika izuzetno svidela, pogotovo muzički triling između klavijatura,
gitare i saksofona. Lebdeća, nežna numera, bliža pop maniru nego roku,
ali je toliko umirujuća balada da vas zaista već njeni prvi zvuci dovode u
opuštajuće stanje. Slično je i sa temom Why Worry (Zašto brinuti) koja
peva o ljubavi i istrajnosti iste u hladnom svetu, dajući crvenu i zlatnu
boju, dok je sve drugo usputno i prolazno.
I baš u toj prolaznosti našao se i ovaj album koji je opstao, pre
svega svojim kvalitetom i produkcijom, odnosno vrhunskim kvalitetnim
muzičkim zapisom, a sve ostalo je posle toga bila rutina muzičkog
entuzijazma majstora gitare i njegovog umirujućeg vokala. Setni eho
kao da lucidno maršira iz završne teme koja zatvara album…
Miodrag Marković
