Уз ова два велика празника иде и чињење добрих дела, а верује се и да на ове дане не треба радити велике послове.
Црвена слова у календару за вернике су путоказ свакодневног понашања, а ови дани у августу су означени црвеном бојом.
Преображење Господње прославља се 19. августа.
Празник је посвећен сећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор када он најављује своје потоње страдање и славу.
Исус је треће године своје земаљске проповеди у присуству Мојсија и пророка Илије на Тавор повео своје ученике Петра, Јакова и Јована и пред њима се појавио преображен „са лицем сјајним као сунце и хаљинама светлим као снег“.
Преображење је у православљу познато и као летње Богојављење, јер су се и тада отворила небеса и зачуо глас Бога Оца – „Ово је Син мој љубезни…њега послушајте“.
Преображење пада увек у време Госпојинског поста, па су зато посне и православне трпезе.
У народу се сматра да је Преображење дан када се последњи пут купа у рекама, јер се за овај празник везује и смена годишњих доба.
Постоји веровање да се о овом празнику целокупна природа преображава па се каже – преображава се и вода и гора.
На Преображење, у цркви се освећује грожђе и дели народу у знак захвалности Богу на плодовима које нам је подарио.
Како се верује, грожђе не ваља јести пре овог великог празника.
Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина је 28. августа.
Овај празник један је од највећих хришћанских празника и један од пет Богородичиних празника.
За празник успомене на смрт Богородице верници се припремају 14-дневним постом, од 14. до 28. августа.
Овај дан прославља се и као крсна слава.
Госпојински пост најкраћи је али и најстрожи од четири велика поста.
Велика Госпојина позната је као празник мајки и деце и жене би тада требало обавезно да се причесте.
Овај пост пости се на води и уљу, осим празника Преображење Господње, 19. августа, када је дозвољено јести рибу.
Госпојински пост је, иначе, строжији и од Божићног и од Апостолског, па га православни хришћани посте као и Велики Васкршњи пост.
Црква је овај пост установила како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње.
Први пут се спомиње у списима Теодора Студита (826), а коначно је утврђен на Цариградском сабору 1166. године, у време Патријарха Луке Хрисоверга и цара Манојла И Комнина.
Према народном веровању, сви обичаји на овај дан везују се за воду и босиљак за који се верује да је божја биљка. Зато се, према обичају, тог дана у јело ставља мало ове биљке како би нас Пресвета Богородица заштитила од зла.
Такође, према веровању тај период је најбољи за брање свих плодова и лековитих трава.
Због тога многи болесни људи одлазе на изворе за које се сматра да имају лековито дејство, да тамо потраже спас за своје здравље.
