Ima neke duboke psihodelike u njihovom stvaralaštvu. Tiho
pokušavajući da iz pop sazvežđa se prebace u čvršće rok vode, traže
sebe kao bend koji bi akciono kalkulisao sa alternativnom budućnošću
savremenog roka, ali sa druge strane ne odriču se ni one prepoznatljive
niti sa prethodna dva albuma. Naravno da im nije strana ni aktuelna
tematika koja se prosipa već par godina unazad, mračne misli su tu, ne
beže od njih, no tu nema neke veće lucidnosti, kao da su sami sebe
optočili u nekakav samo njima prepoznatljiv hod, samo na prvi pogled
lagan i bezbrižan. Urbani sadržaji i način kojim se oni njima bave kroz
prizmu svojih emocija odaju nekakav standardan miomiris blokovskih
naselja po velikim gradovima, ali ujedno žele izslikati sopstvene
posebnosti koje izvlače iz apsolutne prosečnosti mladog sveta.
Zaintrigiranost istih ogleda se isključivo u trenutnom poduhvatu da se
postane drugačiji od, pre svega, seba samog.
Krajem prošlog meseca bend Dram je izdao svoj treći album
jednostavno nazvan Oštro. Ne može se osporiti sazrevanje benda u
poslednjih, gotovo deceniju postojanja, prepoznatljivost njihove muzike
daje im za pravo da sa pozicija visoko rangiranih bendova plasiraju svoj
vlastiti način izražavanja. Koliko uspevaju u tome uvek se može
raspravljati, ali stoji činjenica da im je diskvalifikacija sa domaćeg
takmičenja za evroviziju od pre godinu dana, po meni, više pogodovala,
no nanela štete. Mislim da su imali onaj prepoznatljivi filing u mladom
biću koji bunt više ceni no povlašćivanje od rigidno naštelovanih i
fiktivnih samoproklamovanih poznavaoca ovosavremenih kulturoloških
zbivanja.
Album otvara numera Beograd, koja hteli ili ne, predstavlja odu ne
samo gradu u kome je bend odrastao, već jednu duboku analizu
vremena koje je ostalo iza njih, a kako ga oni pamte iz onih ružičastih
dečačkih dana. Bol za Beogradom je bol za sopstvenim sećanjem.
Nagomilani ekstremi okupani ruralnim doživljajima samo su deo lažne
slikovnice uz koju, bez napora, odrastaju devojčice i dečaci u
savremenom svetu. Sledeća tema je Vazduh Miriše Na Ludilo, urađena
zajedno sa Marčelom. Razmimoilaženje ideja, oseća se i u sopstvenom
telu, svakom njegovom pokretu i misaonoj aktivnosti. Taj prikriveni,
ogoljeni krik, ovaj put je kanalisan u smeru u kome jedino i može da ide,
a to je istina. Sve je tu u vazduhu, u mirisu istog, i sreća i tuga, bol i
nesanica, i stvarnost i ugašena bajka. Napetost je evidentna, kako u
samoj muzici koja kao da klizi niz reči, a opet, sa druge strane, ta ista reč
je nosilja niz svaki proizveden ton. Iz mulja i memle Marčelo u
središnjem delu numere, kao da svojim rep fazonom vadi strah i
pretvara ga u nadu. Dajući njoj šansu, daje i mogućnost uzajamnom
čuvanju i poštovanju svih nedorečenih stihova.
Vampir je treća tema na albumu, ulaganjena numera, razvučenim
solom na gitari kao da želi usporiti vreme, da li je prosečnost samo
čekanje na bilo koji prolazeći dan, ili na istom treba raditi i usmeriti ga.
Sledeća numera koja onako tužno uplivava na album je pričica
umerenog ritma o suicidu voljene devojke i njenom begu u vlastite
snove. Peta numera na albumu je Poseban, Prosečan, Slobodan,
tematski zaljuljan dah koji kao varnica se u vetar izrodi, sa večnom
dilemom kako se opredeliti prema životnoj stvarnosti, da li prikazati
svoju posebnost, da li ćutati u prosečnosti ili otpevati slobodno izraženu
misao. Odgovora nema, a koji bi mogao biti univerzalan.
Šesta numera na albumu je Manijak, nošen poetičnošću teksta u svojoj
žudnji, glavni lik pristaje na sve. Umerenog ritma, prati sopstvenu
izgubljenost u velikom prostoru. Fini, lagani svršetak numere u mirnom
solu na gitari, ipak, daje neku smirenost u večitom poimanju sebe kao
stvaraoca sopstvenog puta. Sledeća numera ja Ada Bojana, odsvirana u
stilu Dire Straitsa, simpatičan pokušaj vezati sunčeve zrake za jednu od
najlepših plaža Jadrana.
Osma numera na albumu je Dubrovnik. Instrumentalna muzika kao da
zalečuje dušu na jedan elegantan način, poput zalaska sunca u pozno
leto. Predivna pesma koja u četiri minuta pokazuje da je bend odlično
svirački uigran. Oštri Zubi su pretposlednja numera na albumu. Napeta
numera, britkog teksta i jednostavnog ritma lucidno se valja kroz
postojeće godine kušnje i življenja. Album zatvara tema Raskorak.
Gotovo akustičarska numera, dosledno je na pravom mestu gde i treba
da bude, ako je Beograd otvorio album, logičan sled je bio da ovakva
jedna numera i zatvori isti. Da, još par koraka i uzdaha… Sve ide ka
večnosti ili zaboravu, sredina ne postoji. Predivan solo na gitari kao da
zaključava album.
Album Oštro u jednoj zdravoj, slikovitoj pričici, je samo još jedan
suptilan i prepoznatljiv korak benda Dram u njihom izrastanju kroz
velegradske ulice rokenrola. Ne, to nije samo alternativa onim sirovim,
sivim i bezmirisnim tragovima koji vode u musavi suton, već odžutelo
jutro koje budi. Stefan Aćimović, Marko Arizanović, Nikola Grozdanić i
Petar Blagojević to svakako znaju, ali i vi možete saznati ako preslušate
pomenuti album. Možda vam se i svidi.
Miodrag Marković
