Тамјан, смола са дрвета Босвелије или тамјана које расте у Африци и на Арапском полуострву, употребљава се хиљадама година.
По Библији, још у Мојсијевом храму у Скинији, светињи над светињама, која је била налик на шатор, постојала је кадионица.
Православни хришћани тамјан користе током верских обреда толико да је тај мирис многима прва асоцијација на цркву.
У манастиру Српске православне цркве Драганац, близу Гњилана на истоку Косова, монаси и мештани околних села праве мирисни тамјан, по рецепту са Свете Горе.
Ова средњевековна богомоља је, према предању, задужбина кнеза Лазара, а име је добио по његовој ћерки Драгани чије је имање било у близини.
Мирисни тамјан се кориси само за кађење, а сирови има широку примену у производњи парфема, ароматерапији, козметици и традиционалној медицини.
