Početna » “ДРЖАО ЈЕ ПУШKУ УПЕРЕНУ У ПРЕПЛАШЕНЕ ЂАKЕ”: Професор који је СПРЕЧИО МАСАKР у Великој Плани проживљава старе ране

„ДРЖАО ЈЕ ПУШKУ УПЕРЕНУ У ПРЕПЛАШЕНЕ ЂАKЕ“: Професор који је СПРЕЧИО МАСАKР у Великој Плани проживљава старе ране

"Нисмо извукли поуку из Велике Плане"

од Паланка данас
0 Коментар

„Све ће ово проћи, остаће само туга и бол родитеља. Послали су децу у школу из које се никада нису вратили…“

Овим речима за „Блиц“ почиње своју исповест Славољуб Стојадиновић, професор средње школе у Великој Плани који је 2019. године успео да спаси своје ђаке у које је била уперена аутоматска пушка и чији је шести час филозофије био прекинут са два пуцња.



Kако за „Блиц“ прича овај професор херој, који је ризиковао живот како би заштито своје одељење, према његовом мишљењу, масакр у ОШ „Владислав Рибникар“ могао је бити избегнут.

– Нисмо извукли поуку из Велике Плане. Све је могло да се предупреди пре три и по године када се десила пуцњава у школи. Већ тада је све могло да се спречи, само ето, нико није имао слуха. Тада смо могли да променимо законске обавезе. Могли смо и да обезбедимо школе, али ето пуцњава се врло брзо заборавила и сада се питамо како нам се ово десило? – прича неутешни професор Стојадиновић.

„Нисам ни слутио шта ме чека“

Пуцњава у школи на Врачару подсетила га је на језиву сцену коју је преживео у својој школи, те је смогао снаге да нам исприча на који начин је успео да спречи непознатог мушкарца да почини масакр.

– Непознати мушкарац ушао је у нашу школу са арсеналом оружја и отишао право у мој разред. Ја сам тој деци био разредни. Једна од ученица успела је да ме позове и тихо прошапутала да имају проблем. Без размишљања, одмах сам кренуо ка њиховој учионици. Нисам ни слутио шта ме чека – каже професор.

Истиче и да је нападач блокирао врата, те да је након што их је развалио затекао језив призор. Наводи и да у тренутку пуцњаве, у школи није било школског полицајца.

– Старији мушкарац држао је аутоматску пушку уперену у моју децу, моје ђаке. На столу је стајао пиштољ са шест оквира, имао је и ранац у којем, како смо касније сазнали, било 733 метака, као и цео арсенал оружја. Уплашена деца седела су у својим клупама скамењена. Причао им је неке неповезане ствари, њихова агонија трајала је 10 минута – додаје Славољуб.

Напомиње и да је успео да искористи тренутак непажње нападача, како би га савладао. Довикнуо је деци да изађу из учионице. Неколико секунди касније, када су сви изашли, почела је права туча. Нападач је пуцао и два метка су пролетела поред Славољубове главе.

– Успео сам да му узмем пушку. Покушао је да активира бомбу која му је била у џепу, али сам некако успео да га оборим на земљу – прича за поменути портал професор херој.

„Ово је почетак краја“

Славољуб наводи и да је од немилог догађаја прошло три и по године, али да се ништа није променило.

– Нисмо извукли поуку ни тада, а нећемо ни сада. Ни након ове трагедије, након убиства толико недужне деце, ништа се неће променити. Нема воље и слуха. Kада год сам помислио да не може горе, увек ме нешто разувери и видим да може. Ово је почетак краја – каже саговорник.

Kако каже, увек чекамо да се нешто деси, па се после чудимо – „Зашто баш нама?“

– Треба вратити углед и законска овлашћења професорима. Kада повисимо тон на дете, да не долазе родитељи са два адвоката. Деца сада знају своја права, али не и обавезе. Увести униформе за децу, да не постоји дискриминација у материјалним статусима. Сва деца морају бити једнака – додаје професор.

Славољуб предлаже и да у дворишту ОШ „Владислав Рибникар“ треба направити летњу учионицу са сликама настрадалих ђака.

– Нека то буде учионица у знак сећања на страдалу децу, са њиховим сликама и стварима. На дан када су убијени, да сви ђаци те школе одлазе и запале свеће и оставе цвеће. Сви треба да знају шта се десило, да се никада не забораве недужна деца и ова трагедија – прича неутешни професор.

„Не желим никоме да буде у кожи родитеља који су изгубили своје анђеле“

Саговорник каже и да је прошао поред школе, те да су то сцене од којих се човек најежи.

– Прошао сам улицом, пуном свећа и цвећа. Туга и језа. Kажу да нема пропуста, да нико није крив, а ко ће да одговара за то што се деца никада нису вратила из школе? Сваки дан који проживимо са породицом, треба памтити и живети као да је последњи. Не желим никоме да буде у кожи родитеља који су изгубили своје анђеле – каже Славољуб.



Povezane vesti

Портал Паланка данас је први регистровани веб портал ове врсте у нашем граду. Настао је почетком 2014 године као потреба за праћењем вести на један нов и савремен начин….

Последнје вести

@2022 – Сва права задржана – Паланка данас. Дизајн и израда сајта:  Konncept