Pariz. Metropola sjaja, moći i želja da se dotaknu lucidnih oboda
oblaka iznad Ajfelove kule, simbola grada, države i sveukupnog
napretka. Noć u kome svetlost nikada ne manjka i dan koji je utkan u
sazvežđe umetnosti stilizovane kroz neopisivi koloritet ljudskih duša.
Želja svih umetnika, iz bilo koje oblasti kojoj gravitiraju, svakako je da da
zaiskre u Parizu, budu deo tog čudesnog plavetnila i tako ostave trag.
Nekima to i pođe za kistom, perom, glasom, no veliki broj njih se vrati
razočaran u sebe, neshvaćeni i nepripitomljeni u toj lažnoj idili koju su
sami sebi namenili. Svakako da se talenat prepoznaje, možda ne uvek
na prvu, ali posle mukotrpnog rada i on ispliva u nekom obliku
dizajniran od autora kome pripada. Sve ostalo je pitanje upliva sreće,
vremena, a Bogami u poslednje vreme, i politike, koja lagano ali sigurno
nagriza i slobodoumnu Francusku. Istina se ne može poreći.
Lagao bih ako bih rekao da sam ljubitelj tog sin pop roka koju, evo,
već 45 punih godina muzičkom svetu, prezentuje Duran Duran. Oduvek
su mi bili malo meki za moj ukus, nije mi se sviđalo to rasplinjavanje
klavijature i glasa, guranje gitarskog rifa u drugi plan, no, sa druge
strane, nikako se ne može poreći da su u toj oblasti muzike Simon le
Bon i John Teylor ostavili neizbrisivi trag. Međutim, meni se u moj
muzički libido zauvek urezala njihova tema sa drugog albuma Rio,
Hungry Like The Wolf (Gladan kao vuk). Bez obzira na sve, Duran Duran
u svom poluvekovnom opstajanju na svetskoj muzičkoj sceni, zavređuju
onaj primat koji imaju, kako kod same publike, tako i u strogo
muzičkom profesionalnom okruženju.
Duran Duran se posle punih 20 godina vratio u parisku Zenit de la
Vilet dvoranu gde je pred šest hiljada srećnika, sa ne baš jeftinim
ulaznicama od 200 eura, pružio istima vrhunski muzički događaj. U
gotovo iscrpljujućih dva sata svirke, Simon, Rodžer, Džon i Nik svoj
bogati repertoar sa 16 studijskih albuma u dvadesetak odabranih
numera, lagano su klizili kroz parisku noć.
Nakon što su se sa vrhunskog ozvučenja čuli troipominutni taktovi
instrumentalne teme Velvet Newton, te laganog izlaska pratećeg
muzičkog osoblja, na sceni se pojavio bend i koncert otvorio numerom
Night Boat (Noćni čamac) sa njihovog davnog debi albuma, ali i teme
koja je otvorila njihov poslednji studijski album iz 2023. godine – Danse
Macabre, koji inače ima tri nove numere, dok su ostale teme obrade
ranijih songova benda. Sledeća tema bila je pršćujuća The Wild Boys.
Sad, ne znam jesu li dečaci zaista bili divlji kada su stvorili pomenutu
numeru, ali u tom trenutku se cela arena žestoko zaljuljala.
Naravno da sve ovo možete naći na you tubu u neverovatnoj 4K
rezoluciji, ali ovde su fotografije moje koleginice i prijateljice Valentine,
tako da viđenje samog nastupa ide kroz njene oči. Naime, Valentina,
gotovo odrasla u Parizu, koji i dan danas po par puta godišnje posećuje,
zajedno sa svojom prijateljicom, ispunila je davne mladalačke želje i
prisustvovala koncertu Duran Duran.
Posle filmske teme The James Bond koji je išao preko razglasa,
britanski bend odsvirao je svoju A View to a Kill iz istoimenog serijala
filmova o nenadmašnom tajnom agentu. Sledeća numera je bila Union
of the Snake, zatim su se ređale Invisible, Notorious, Lonely in Your
Nightmare/Super Freak, Evil Woman, Friends of Mine, Careless
Memories, Te Chauffeur, Ordinary World, Come Undone, Planet Earth,
White Lines, Hungry Like the Wolf, The Reflex.
Zvanični deo zatvorila je obrada numere Girls on Film/Psycho
Killer, Talking Headsa, gde je cela arena i te kako uzela učešća u
besprekornoj realizaciji izvođenja pomenute teme.
Za bis su ostavljene dve numere, Save a Prayer (Sačuvaj molitvu) i
Rio, naslovna tema sa njihovog drugog albuma koji ih je izbacio u
orbitalne muzičke visine, gde posle njega više ništa nije bilo isto za sam
bend.
Te Pariske večeri, 21. Oktobra, ne žureći nigde, a dajući mnogo,
Duran Duran je pokazao da ga i posle skoro pola stoleća, ne treba ni na
koji način otpisivati. Njihova sama muzička postojanost, vrhunski živi
nastup i odnos prema širem auditorijumu, govore da još iz sebe nisu
izbacili sve umetničke adute koji su im stajali na muzičkom stolu, te da
će do jubilarne pedesetogodišnjice postojanja benda, a to nije daleko,
izdati bar još jedan studijski album.
Vraćajući se iz Zenit de la Vilet, Valentina i njena prijateljica osetile
su nezaboravan ukus vrhunskog događaja koji su Duran Duran ostavili u
evropskoj metropoli. Izuzetan vizuelni stil, scenski nastup, perfektno
ozvučenje i neposredna prirodna komunikacija sa publikom, govore više
od bilo kakvih reči prosutih po papiru o britanskom bendu.
Miodrag Marković
