Tiho sam kršio prste čekajući prijatelja u gradskoj bašti. Bili su prvi dani proleća, onako
prohladni, više monotoni, nego razgaljeni, upijajući neke skrivene radoznale poglede, bio sam
malo usplahiren. Dugo se nismo videli, delili smo nekada slična razmišljanja, voleli istu muziku,
navijali za različite timove. On je otišao u prirodne nauke, ja u one proste, društvene.
Poprilično
dugo radi u inostranstvu, ako se Beč može uopšte nazvati ino-sitijem, valjda iz prostog razloga
što u njemu ima više naših ljudi nego u dobrom delu ostatka matične zemlje. Posle par minuta
naišao je sa velikim osmehom na licu. Vreme nije štedelo na njemu, izborano čelo i manjak kose
govorili su više o bivšem čoveku, no što će on to sam meni predočiti. "Kako nam je pravosudje?"
prvo je bilo što me je pitao. "Kao i uvek, stameno!" glasio je odgovor. Veselo me je pogledao i
glasno prozborio "A sada ozbiljno, kako si ti… Čitam ono što napišeš, dobro ti ide, a je li sve
istina…" Odmahnuo sam glavom i brzo rekao "Sve je laž, već sutra ću se možda zapitati da li
smo zajedno i sedeli ovde." Dobro je, pomislih u sebi, prvi poen je moj.
Moj prijatelj se malo zbunio, naručio kafu i vodu, mirno me pogledavši reče: "Ni ti ni ja
nikada nismo zapalili cigaretu, čak ni u šali, sa ove distance ne mogu se setiti zašto je to tako
bilo, ali je bilo. Toliko lomova iza nas leži, a ipak…" Ponovo sam ga prekinuo "Ne brini, visok
krvni pritisak kod mene lagano uzima danak, skupljam sve svoje duboko u sebi, to što izadje van
je takoreći ništa, pa koliko traje, neka traje…" Sada sam bio prekinut ja "Ma, ne, trajaće, a zlo će
samo naići, kao i uvek, kada se najmanje nadaš." Nasmešio sam se i tiho odgovorio "Znam, zato
su mu moja vrata uvek otvorena i nadam mu se svaki čas, i sada ga očekujem, dok te gledam u
oči, zato pričaj, slušam te!".
"Sećaš li se pop rok autora Falka, one veoma popularne numere Rok mi rok Amadeus
sredinom osamdesetih godina prošlog veka, koja je svakako inspirasana i mega filmom
Amadeus, zapravo taj austrijski pevač je i ušao u naše interesovanje sa istom, ali bilo je tu i
boljih numera kao Džini (Jeanny)".
Još uvek me misli brzo služe. Da, Falko je svojim trećim albumom prostog naziva Falco
3 privukao našu pažnju. To je jedina ploča koju imam od njega. Ako izuzmemo Scorpionse, to je
jedini izvodjač sa nemačkog govornog područja, a da imam nešto od njih. Lažem, imam i jedan
lp Nenin, no nebitno. Falku se sve to lepo uklopilo i svojim trećim album bljesnuo je, ne samo
kod nas, već i u Evropi. A ona tada nije bila mala, iako je vremenom počela da se smanjuje, kako
ekonomsko-finansijski, tako i kulturološki. Jenki, Arapi i Kinezi su vremenom polako stezali
obruč.
Sa pomenutog albuma zaista je i odskočila stvar Jeanny (Džini). Neuzvraćena ljubav,
povratak u prazan dom. Baladno otpevana moćnim, setnim, glasom, recitovanjem iz koga ne
morate razumeti ni reč nemačkog jezika, ali osećate tu neskrivenu želju za begom. Višeglasje i
snažna oporuka za sve one koji sklanjajući se od ovog sveta misle da istom mogu uteći. Znate da
se neće završiti dobro, ali se više i ne nadate srećnom ishodu, bajka se brzo svrši. A tako je
nežno počela, onaj uvodni klavirski deo me podsetio na Betovenovu Elizu…Policijske sirene na
kraju numere slute tragičan kraj. Možda su sve prave potrage za ljubavlju zaista i tužne.
Medjutim, ima i druga teorija o pomenutoj pesmi, a to je da ista govori o manijaku i njegovom
perverznom odnosu prema žrtvi. Navodno je bilo reči o otmici pet mladih žena u Beču, a koje
nikada nisu bile rasvetljene.
Moj prijatelj kao da mi je pročitao misli. "Ima i gore…Slušaj, znaš odakle sam i znaš da
sam imao i mladjeg brata…" Pritisak mi je već otišao na par stotina jedinica merke, u uhu mi je
odzvanjala reč Imao, ali sam ćutao kukavički se plašeći da bilo šta kažem. "Znaš da smo posle
završenog fakulteta otišli u Beč, ja sam se bavio svojim pozivom, a moj brat je nešto raduckao,
škola ga nikada nije zanimala. No, bilo kako bilo, počeo je da radi, molerisao i slično. Dugo
nisam znao, ali svako jutro je išao u istu pekaru i kupovao doručak, posle je odlazio da posao. Tu
je i sreo nju." Mala stanka izmedju vatre i bola što peče, te nastavi " Bila je još devojčurak,
sumnjam da je i punoletna bila. Tamnije puti, velikih krupnih očiju, vitkog stasa. Drugačije vere,
jezika i navika. Sve to njemu nije smetalo, tako da kada mi je prvi put rekao za nju, upitao sam
ga da li je i ona zainteresovana za njega, kazao mi je da uvek brzo usluži mušterije, a da samo
kod njega ide polako, ne žureći naplaćuje pecivo, pakuje i vraća kusur. Jednog dana je skupio
hrabrost i upitao je da izadju, duboko uzdahnuvši odbila ga je i rekla da već ima ugovoren brak i
da se tu teško nešto može promeniti. A sumnja da on ima toliko novca da je može otkupiti, takvi
su, rekla je, običaji kod njih. Moj brat, nastavio je, otišao je u Berlin i tamo nešto više od godinu
dana radio i solidno novca zaradio. Vratio se u čuvenu Wienu, ušao u dobro poznatu pekaru i
trijumfalnim pogledom tražio nju. Nije je bilo. Izlazeći iz pekare sa pecivom u ruci, letimično je
bacio pogled na tereasu iznad lokala, na prozoru video je nju sa bebom u naručju. Nikada nisam
saznao da li je i ona njega primetila."
Muk je odzvanjao baštom, kao da je hiljadu bubnjara besomučno udaralo palicama po
dobošima, ali nijedan zvuk da zaluta u prostor izmedju prijatelja mog i mene."Znaš, rekao je
staračkim glasom, moj brat nikada nije čitao one poruke što izlaze izmedju reklama na telefonu,
a koji nude pomoć za suicid". "Sve mi je jasno, rekoh, tek da nešto izustim, ali nisi mi kazao
kako se ona zvala?". Otvorenih očiju i prodornog pogleda glasno je rekao "Džini".
Izjednačio je na jedan – jedan. "Sve si mi ovo ispričao iz razloga da nešto napišem…"
Prekinuo me je brzinom munje "Da, mislim da mi je tako lakše… Evo prolaze godine, ćutim.
Odbolovao sam to odavno, ali ta ljutina što valja bol u nedrima, ništa manja nije…"
Pravo ime pop pevača Falca je Hans Helcep. Prvobitno je počeo kao pevač u jednoj hard
rok grupi, da bi se posle posvetio solo kakrijeri. Ukupno je izdao dvanaest albuma. Poslednji,
objavljen je nedelju dana posle njegove smrti u saobraćajnoj nesreći 1998. godine u
Dominikanskoj Republici. Tek je bio napunio 40 godina. Dovoljno za smrt, premalo za život.
Midrag Marković
