ЏОНИ ШТУЛИЋ И ПОКУШАЈ ЗАШТИТЕ АУТОРСКОГ ПРАВА

Link kopiran u privremenu memoriju!

Поводом недавног упозорења Бранимира Штулића, Џонија или
изумитеља бенда једноставног назива Азра, да забрани извођење
својих песама бендовима који изводе његове нумере, а немају
дозволу за исто, да ће своју задовољштину тражити свим дозвољеним
правним средствима пред овдашњим правосуђем, следи малени

осврт на поменуту претњу.

На страну то свиђа ли се некоме или не рад правосудних органа на
овим просторима, Штулић је у једноме свакако у праву: његове

песме су његова својина, уредно потписане и објављене на
носачима звука када су својевремено и објављени. Такође,
право је свакоме да има свој став у вези трибјут бендова, али је
чињеница да повећи број истих сасвим комотно живи од делатности
којима се баве, изводећи музичка дела других ствараоца, а да за
иста не плаћају никакву накнаду. Бенд који је у својим претњама
поменуо Штулић, недавно је у Нишу сасвим комотно извео његов
репертоар. Цена улазнице износила је 1500 динара на дан концерта.
Разумем да бенд воли музику коју изводи, ал како исти никаква
одобрења од поменутог ствараоца нема, сасвим разумем и

Штулића. И тако годинама уназад.

Свестан сам да бендови који на својим наступима изводе музику
страних извођача једноставно прођу испод радара, само из
незаинтересованости страних бендова који на ове просторе гледају
са висине и доживљавају их као мрвице просуте по столу од великог
музичког колача. Са трибјут бендовима који изводе домаћу
музику, ипак је другачије. Наравно, мора се правити разлика између
обраде и препева неке нумере и пуког репродукавања туђег

садржаја на властитим концертима.

Има ту још један прикривени проблем који свакако и привлачи
поменуте бендове да раде то што раде. Лично ме иритира топ листа
моје омиљене домаће радио станице која, каква год била, ипак
вуче напред рокенрол. Наиме, иста у свом шаренишу, страних и
домаћих нумера, меша и године, па и векове. Несхватљиво ми је
да се на топ листи нађе и нумера бенда Азра са њиховог првог
албума, безмало од пре пола века. Нумера и албум само  су
одраз једног времена и прилика које су тада владале. Дајући шансу
да се нешто, ма колико квалитетно било, угурава испред млађих, а и

самих врло добрих бендова, губи се на тренутку истинског
временског ангажмана који кроз своје музичке радове исти желе

исказати садашњем аудиторијуму.

Видео није убио радио, доказ је и повлачење 5 МТВ-ијевих тв
станица, још један доказ да је радио у свом препознатљивом
формату, неприкосновен. Може се слушати било где, на послу, у
аутомобилу, аутобусу, на улици, односно уживати у музици којој се
преферира. То није случај са другим медијима, стриминг платформама
и слично. Поента је да се путем радија најлакше привлачи слушалац, а
истог не кошта ништа. Ту ступају музички уредници који својим
избором музике и те како могу некога, а ко и не заслужује
особиту пажњу, погурати. У сенци тога, те у властитом разочарењу,
остају многи млади бендови којима није пружена шанса да њихов

рад буде презентован на један шири начин.

Можда се Штулић и Дон Кихотски бори са много јачим од себе,
можда је та борба са музичком индустријом унапред осуђена на
пропаст, али је чињеница да се његова музичка издања и даље
продају код легалних продаваца, односно Југотона и Цроатие
Рецордс. Јесенас сам у Нушићевој купио за кума Дејана винил
Равно до дна, док сам оригинални аудио ЦД Између Крајности,
сасвим легално и са маркицом Цроатиа  Рецордса купио у РХ
зимус. Оба наведена издања су штампана неколико година
уназад. Сумњам да оригинални аутор истих има било какву

финансијску корист од тога.

Ексцентрик по карактеру, занесењак  надахнут у временима које
је оставио за собом, изразито фокусиран на себе самога у свој
својој несхваћености, као да жели да, када нема шта новог

понудити у музичком стваралаштву, свој вишедеценијски револт
преточити у претње онима који изводе његову музику, а понешто и
зараде. Штулић се мора прихватити онакав какав јесте, а не онакав

каквог га прижељкујемо да буде.

Миодраг Марковић

БОНУС ВИДЕО:

Tagovi