EXILE ON MAIN ST. – The Rolling Stones

Sve u životu ima svoj uspon i pad. I jednom i drugom prethode dogadjaji koji vode u nekom
smeru. Gde, tada se to još uvek ne zna i ne može se znati. U kulturi postoje ostvarenja i uobličeni
dogadjaji koji se vremenom tako fino zacementiraju da nema pomeranja istih kada dosegnu
vrhove u svojim delima koja odolevaju vremenu. To nežno nagrizanje od strane novog doba, u
svom okrilju nosi svakodnevna iskušenja, lagano stvarajući neku patinu, koja, kako otkucavaju
sati odlazeće epohe, stvara mu neko posebno bogato okruženje. Savršeni dodir sa izrečenim
varijacijama u delima uprizorenja jednog vremena i njihov dah moguće je osetiti samo kod
pravih umetničkih veličina, jer ono što ih izdvaja od svih drugih nije njihovo bogatstvo i način
života, već ono što će godinama posle sklopljenih korica knjiga, spuštene zavese, odslušanog
albuma ili koncerta, ostati u svesti običnog prolaznika kroz ovozemaljski život, da pronosi u
svom sećanju i nadogradnji sopstvenih osećanja. Živeti za takav način zadovoljstva ljudskog
duha zaista vredi.

U rok istoriji počivaju mnoga ostvarenja vrhunskih stvaralaca, koji odavno i nisu medju nama,
ali koraci njihovi šume kao najsmireniji talasi obogaćujući i dan danas muzičke ukuse onih što
znaju da uživaju u istima. Jedno takvo kulturno izobilje 12. maja ove godine navršava pola veka
svoga postojanja. Reč je o remek delu Rolling Stonesa iz 1972. godine Exile on the Main St.
(Izgnantsvo na glavnoj ulici). Tadašnja postava Džeger, Ričards,Tejlor, Vots i Vajman, ostavili
su takvo zaveštanje o svom postojanju kroz dupli album i osamnaest pesama, isprepletane kroz
niti bluza, roka, akustike, psihodelije i ostalih dostignuća koje je nosila tadašnja popularna
muzika, da i u sadašnjim vremenima oslikava neporubljivu snagu njihovog pogleda u svet
muzike.

Rane kritike albuma, one koje su ispisivane kroz muzičke časopise, dnevna i povremena izdanja,
nisu nagoveštavale koliki artefakt, dijamant, leži na njihovim rukama. Sve se to dešavalo iz
prostog razloga što pisati o nekom delu posle samo nekoliko dana od izlaženja, retko je zadatak
koji se obavi valjano i uspešno. Uzvišenost istog, ili promašaj, ne može se sagledati trenutačno,
neophodan je protek vremena, potrebno je da i samo pregnuće umetnika sazri, odstoji, nešto
poput kvalitetnih pića. Razdoblje izmedju izlaska albuma Exile on the Main Streets i složenog
percipiranja muzike s početka sedamdeseth godina prošlog veka, uvek ostavlja mali zazor
izmedju klasika tadašnjeg rocknrola i uspinjanja ka lestvici besmrtnih ostvarenja.

Zanatski album briljira. Još uvek mladi, ali nabrijani stečenim višegodišnjim iskustvom, Džeger i
kompanija su pronikli u same korene rocknrola, vešto nadzidavši na temeljima bluza i soula
tračice svoje buduće karijere, pretočivši ih kasnije u pravu bujicu unikatnih scenskih nastupa.
Dok su, u medjuvremenu, terorisali vlastite živote, bežali od sebe samih, kako u alkohol, tako i u
druge opijate, u par godina pre izlaska albuma, počeli su, a nesvesni toga, valjati nešto isuviše
krupno, dok je njihova popularnost rasla. Naravno i račun u banci, koji ih je i te kako održavao u
njihovim padovima i konstantnim razmiricama izmedju sebe. Sjaj kovanice uvek bi ih naterao da
ustuknu u svojim medjuoptužbama za sve i svašta, te da nastave svojom sigurnom stazom
poslovnog uspeha. No, tenzije izmedju članova benda, nezdrav život na ivici borbe za goli
opstanak, stalne spletke raznoraznih piskarala koja su se vrzmala oko članova, doprinele su
premoru za nova dostignuća, a grupa se dohvatila numera koje su ranije već imali, ali nisu
objavili. Uz mala doterivanja istih, parcijalno snimanje gitare, basa, bubnjeva i vokala,
usnimavanje numera se odužilo. Prljavi i reski zvuk roka, prašenje i umirivanje nebeskih talasa
kroz efektne deonice klavira, dao je posebnu draž oživotvorenju albuma.

Sredinom maja 1972. godine Exile on the Main St. pojavio se u prodavnicama ploča i već punih
pedeset godina pleni svojom vitalnošću, kao da je svo vreme sveta sabijeno u tih sedamdesetak
minuta bluzroka, specifičnih gitarskih rifova, perfektnog ritma i neobičnosti zvuka prosledjenog
kroz vešte bunjarske palice jednog Čarlija Votsa, a šta tek reći kroz pripitomljeni divlji vapaj
vokala što iz sebe ispušta Mik Džeger. Čarobnjak, ne samo na otvorenoj sceni, već kad god ga
čujem na bilo kom nosaču zvuka, znam da je nešto duboko unikatno usadjeno u jedan tako
prepoznatljiv vokal, taj nestvarni pisak iz grla deluje razbudjujuće na dremljive drumske hodače.
Mik Tejlor još je bio na ritam gitari, a na basu Bil Vajman. Prvu gitaru, Kit Ričardsa, neću ni
spomenuti, jer zna se koji dvojac vuče kotrljajuće kamenje uz Sizifovu planinu zvanu rok život.

Album otvara numera Rock of, savršena kompozicija klasičnog rocknrola, veselih boja koja
prosto lepršaju iznad dirki klavira. Tu je i prelepi uvod usne harmonike na Sweet Virgina,
fascinantni mali bluegrass koji iz srca pleni nežnim talasićima okačenih na duše izgubljenih
koračnica. Sam album je veoma kompaktan, songovi su izuzetno ujednačeni na jednom
zavidnom nivou, članovi benda, ma kako to zvučalo imajući u vidu nastajanje Exile on the Main
St. i višemesečnu netrpeljivost istih, deluju izuzetno uigrano, odnosno deluju timski, moćno i
raskalašno, no sa druge strane, utegnuto, razborito i muzički perfektno.

Imali su Stounsi, i pre i posle albuma Exile on the Main St., hitove koji su bili popularniji od bilo
koje numere sa pomenutog albuma, ali uzevši kao celinu, od prve do osamnaeste pesme, nijedan
album nije disao tako moćno, okupan nekom večnom lepotom što samo sirovi rocknrol može
zahvatiti sa bunarskih izvora najlepših muzičkih nota. I života. Album zatvara Soul Survior
(Preživela duša). Svakako je neupitno da su sve duše okupljene oko Stounsa sjedinjene u jedan
moćni okvir koji nema vremensko trajanje. Dobrih pola veka ulazi u uši svih generacija
zadojenih spoznajom rok muzike, a što se tiče istorije, bez obzira na ukuse, Exile on the Main
Streets je čudotvoran eliksir mladosti. Verujte, podmladjuje više no išta.

I na kraju, po mom više no skromnom poznavanju muzike, ali sa neizmernom ljubavi ka istoj,
mišljenja sam da je Exile on the Main St. nešto najvrednije od Roling Stounsa što su ostavili u
svom bogatom rok zaveštanju. Ne mogu tvrditi da je broj jedan na pijedastalu svih
vanvremenskih ostvarenja u rok muzici, ali u prvih deset najboljih ostvarenja, od kako se rok
podvodi kao deo sveopšte kulture u savremenoj muzici, svakako da jeste.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/exile-on-main-st-the-rolling-stones/